Neispunjena želja

Dobro je znano da je maršal Jugoslavije, Josip Broz Tito, na svojim putevima mira i prijateljstva, sa čitavom kamarilom saputnika, obišao svih pet kontinenata, iliti, ceo svet ove naše planete. Isto tako je poznato, da je Tito, u nekoliko navrata, obišao i sva znamenita mesta poznata iz NOR-a, Sutjesku, Neretvu, Kozaru, Jajce, Drvar, Kadinjaču... i poklonio se senima svojih saboraca, koji su tamo poginuli.

Ali, drug Tito (kako u knjizi piše), nije stigao iako je imao želju, da bar jednom u životu obiđe zloglasni logor Jasenovac, koji mu je ipak bio tu, u komšiluku. I u njemu su stradali narodni heroji Mitar Trifunović „Učo“, Jelena Vitas, Mile Bošković, Nada Dimić, i mnogo, mnogo drugih znanih i neznanih heroja. I njima se morao pokloni i položi im venac. Jasenovac je najzad, i najveća do sada poznata grobnica u celom svetu, svih vremena, gde je na jednom mestu poubijano oko 700.000 Jugoslovena - Srba, Hrvata, Roma, Jevreja, muslimana. Istini za volju, postoje i logori sa većim brojem poubijanih logoraša, ali iz više nacionalnosti i iz više zemalja  (Rusi, Podžaci, Česi itd).

Risto Stjepanović je i sam bio jedan od logoraša i to od njegovog osnivanja pa do kraja završetka postojanja, kada se 22. 4. 1945. uspeo iz njega spasiti. Još za vreme poznate pobune logoraša i njhovog proboja, u njemu se javio neki unutrašnji nagon da se nekako obrati Titu i da ga zamoli, da tamo kasnije, kao i sva poznata mesta iz NOR-a, obiđe i Jasenovac. Tu svoju nameru, usmeno je rekao Đuri Pucaru „Starom“, tadašnjem predsedniku Saveznog odbora boraca Jugoslavije 3. 7. 1966. prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Đuro Pucar mu je odgovorio da drug Tito ima nameru da zvanično poseti logor Jasenovac, da je čak postojala kombinacija da to bude baš toga dana kada je spomenik otkrivan, ali da je do odgode došlo iz viših razloga, u poslednjem momentu. Nakon podosta vremena, Risto se i sam pismenim putem u vidu predloga i molbe, obratio lično drugu Titu da poseti Jasenovac. Dobio je i odgovor da je drug Tito lično upoznat sa predlogom, koji je najozbiljnije uzet u razmatranje, ali i da je njegovo pismo poslato na razmatranje u C.K. Jugoslavije i C.K. Bosne i Hercegovine. Odgovor nikako nije stizao, i Risto se ponovo pismeno obratio drugu Titu, posle njegovog povratka iz Havane. Nažalost, Ristova žarka želja nikad nije ispunjena, jer je Tito već bio bolestan, a uskoro i umro, 4. 5. 1980. godine.

Neka objašnjenja, dao je kasnije Franjo Tuđman u svojoj knjizi, da je odluku o Titovom nedolasku u Jasenovac 3. jula 1966. donelo rukovodstvo Partije Hrvatske i rukovodstvo SR Hrvatske, a kojima je sve to prezentirao Institut za istoriju radničkog pokreta Hrvatske na čijem čelu se nalazio Franjo Tuđman. Naime te 1966. godine planirala se u Jasenovcu proslava 25-obljetnice početka NOR-a, gde bi trebao govoriti ako ne sam drug Tito, onda potpredsednik Ranković. Ipak, ispred instituta, Franjo Tuđman je obrazložio da obeležavanje godišnjice revolucije nema smisla na mestu velikog gubilišta, dodajući: “A što se tiče broja jasenovačkih ustaških žrtava rekoh; i deseci tisuća su užasan i grozan zločin, pa zašto i u koju ih svrhu onda umnogostručavati na tolike stotine tisuća, maltene čitav milijun!?“

Tuđman dalje navodi da je njegovim stavovima dao podršku organizacioni sekretar CK SKH Marijan Cvetković. Takve stavove su zastupali i Socijalistički savez i SUBNOR Hrvatske, a posebno vrh partije, gde su glavnu reč, što se tiče Jasenovca, vodili Vladimir Bakarić, Stevo Krajačić i Anka Berjus.  Oni su stalno, skoro dvadeset godina, zastupali tezu da Jasenovac ne treba obeležavati, primenili su strategiju da se sve to tokom vremena prepusti zaboravu, jer je tu stradalo najviše komunista, i to Hrvata, i to desetak hiljada. Oni su direktno uticali na Josipa Broza Tita da ne poseti Jasenovac. Koliko je u tome bila uloga Vatikana, može se samo pretpostavljati i naslućivati. Ali to su nekako i mogli da odgađaju do 1961. no dalje nisu jer su Jefta Šašić, Ivan Gošnjak i Boško Šiljegović došli do Tita sa zahtevom da se Jasenovac dostojno obeleži, dodajući „da se ta hrvatska sramota jednom mora skinuti sa dnevnog reda“. Tako je 1966. godine jedna sramota donekle ispravljena, a drugu je odneo Josip Broz Tito u grob, 4. maja 1980. godine, jer se za 35 godina nije poklonio žrtvama jasenovačkog logora. To mu istorija nikada neće oprostiti.

Uz dve pozitive odluke po čemu će ga istorija pamtiti, NE  Hitleru i NE  Staljinu, ostalo je jedno veliko NE – poseta Jasenovcu.

Ovo je jedan odgovor zašto Tito nikad nije posetio Jasenovac. O onom drugom se tek nekad šuška, ponegde i pročita. Šta je prava istina u tome, ko zna hoće li se ikada saznati. Još uvek se kod nas mnogo šta krije, pogotovo o tako poznatim događajima i ličnostima.

Iako se u međuvremenu raspala Titova Jugoslavija i izdešavali se mnogi novi događaji i zlodela, iako se sada sve bivše republike koliko-toliko trude da malo izbalansiraju međusobne odnose kao posebne države, stari zločini, pored ovih novih, nikada ne zastarevaju niti se zaboravljaju.

/Tekst i citati od str. 365 -367. su uglavnom preuzeti iz knjige Vladimira Dedijera i Antuna Miletića „PROTIV  ZABORAVA  I  TABUA“ (JASENOVAC 1941 – 1991), Sarajevo, 1991, Izdavači I.P. „PREGRES“ Sarajevo i Udruženje za istraživanje genocida i ratnih zločina, Beograd, prvo izdanje, štampa D.P. „Grafičar“, Tuzla/