Ženska društva i  Dom učenica srednjih škola u Beogradu

Goran Vesić je  pišući u „Politici” od 27. maja 2022. o Starom dvoru primetio  na kraju članka: „Danas gotovo da ne znamo ništa o tome. Kao da je u pitanju nečija tuđa istorija, a ne naša.” (1) Kod kolekcionara sam naišao na Spomenicu o proslavi dvadesetpetogodišnjice Doma Učenica 1905-1930. 

Na poziv Darinke Nikolić nekoliko nastavnica bivše Više ženske škole u Beogradu sastale su se, da se posavetuju, kako bi mogle osnovati internat. Ženska deca iz unutrašnjosti stanovala su po niskim vlažnim kućama beogradske periferije. U dodiru sa svojim učenicama nastavnice su poznavale veličinu bede. Osim težnji da žensku decu spasu štetnih uticaja sredine,  nastavnice su gledale kako su kćeri imućnih srpskih porodica punile strane zavode i manastire, da se odatle vrate potpuno odrođene i nezadovoljne životom koji ih je u kući očekivao. Da bi se zadržale u otadžbini, nastavnice su odlučile da osnuju internat pristupačan deci bogatijih i siromašnijih roditelja. Na prvom sastanku odlučeno je  da se  u zavod prime besplatno odlične siromašne učenice, pored dece koje bi izdržavali  roditelji. Nastavnice su se obratile ministarstvu prosvete i  beogradskim gospođama. Ministarstvo prosvete  je obećalo da će jednu nastavnicu osloboditi redovne dužnosti kako bi se  mogla primiti za upravnicu internata. Osnovano je Društvo za podizanje Doma Učenica srednjih škola u Beogradu. Beogradski trgovci obećali su da će darovati besplatno ceo nameštaj za uređenje internata. Viša ženska škola u Beogradu bila je prepuna, pa se u osnivačkom odboru javio predlog o osnivanju privatne škole uz internat. Predlog je bio primljen. Soja Davidović je odboru stavila besplatno na raspoloženje  svoju prostranu kuću u ulici Kralja Milana.  Internat i prvi razred privatne Više ženske škole otvoren je avgusta 1905.  Gospođe su  snadbele  internat svima potrebama modernog vaspitnog zavoda.  U internatu su  bile smeštene 37 učenica, od kojih 4 besplatno. Prva upravnica internata bila je Anka Anđelković, a prva vaspitačica bila je Poleksija Josimović. Škola je dobila prava državnih škola.  Promenila  je naziv  i zvala se Privatna ženska gimnazija Doma Učenica. Plan i program bio je izjednačen sa planom i programom muških četvororazrednih gimnazija.  Položen je temelj  društvenoj zgradi u Krunskoj ulici, u koju su se 29 novembra 1911. smestile sve domske ustanove.  Pored higijenskih učionica škola je dobila prostorije za gimnastiku i crtanje. Uprava je otkupila fabriku čarapa da bi u njoj zaposlila 7 devojčica iz  Južne Srbije, koje je domu uputio Milan Rakić, konzul u Prištini. Radom u fabrici trikotaže društvo je uspelo da liferuje robu Oficirskoj zadruzi.  Domska  fabrika je najviše radila za vreme balkanskih ratova, kada je broj zaposlenih pitomica bio dvadeset. Domska gimnazija bila je pretvorena u radionicu rublja za bolnice.  U Domu su odsedale sve strane misije Crvenog Krsta koje su dolazile u Srbiju da pomognu rad oko negovanja ranjenika. Za vreme okupacije Dom je bio jedno vreme austrijska očna bolnica.  U jesen 1918. kad je oslobođen Beograd, Dom učenica je bio prazna zgrada bez prozorskih okana. Članice na čelu sa Darinkom Nikolić izvršile su dezinfekciju cele zgrade, uredile je i snadbele najnužnijim potrebama, kako bi Dom mogao primiti ratnu siročad. Dom je početkom 1919. ponovo otvorio internat i gimnaziju. Zbog ratne siročadi  1921.-22. otvorena je privatna četvororazredna osnovna škola. Posle oslobođenja upravnica internata i gimnazije bila je profesorka Leposava Petković. Upravni odbor je odlučio 20 juna 1924. o zatvaranju gimnazije. O zdravlju dece starao se lekar i bolničarka koja je bila stalno uz decu.  Bolešljiva deca vođena su u banje na lečenje. Deca su izvođena redovno u šetnje po Beogradu i okolini, a veliki školski odmor provodila su van Beograda. Iz težih predmeta davani su slabijim učenicama zasebni časovi, da bi se deca usled ratnih prilika zaostala u školskoj spremi, taj nedostatak što pre popunila. Među pitomicama u vreme Jugoslavije bilo je dece i iz Istre, Zadra, Rumunije i Albanije. Uprava Doma pomagala je ženska društva. Dom je Ženama male Antante ustupio prostorije za izložbu umetničkih radova. Prilikom dolaska Ženske Učiteljske škole iz Dubrovnika Dom je posetila kraljica.  Društvo je bilo u stalnoj vezi sa  društvom Privrednik, čije je pitomice prihvatao dok im se nije našlo stalno mesto. U Domu se spremala hrana za Privrednikove pitomce, sve dok ih Privrednik nije smestio. Fond Svetog Đorđa, Društvo Sv. Save, Narodna odbrana, Srpsko amerikanski orfelinat u Kamenici, dečji domovi u Splitu i Negotinu poveravali su Domu svoje pitomce. Dom je 1930. držao sedamdesetoro ratne siročadi. Glavni dohodak donosila je nova zgrada od koje je dobijao preko 500.000 dinara godišnje. 1922-23. bilo je 65 pitomica Doma, 3 pitomice Sv.Đorđa, 3 državne pitomice, 4 Beogradske opštine, 2 pitomice Sv. Save, 1 Kraljevskog fonda; 5 Ženskog društva i 35 koje su izdržavali roditelji. Ukupno 108. 1929-30. bilo je 58  pitomica Doma, 7 pitomica Sv.Đorđa, 6 državne pitomice, 4 Beogradske opštine, 9 Dečjeg doma Negotin, 7 Am.-Sr. Zavoda Kamenica, 1 pitomac Crvenog Krsta, 1 pitomac Ministarstva trgovine i 70 roditelji. Ukupno 162. Bilo je pitomica i iz Rusije.  Iz Hercegovine bilo je pitomica 1922-23. 5, 1923-24. 5, 1924-25. 1, 1925-26. 3, 1926-27. 4, 1927-28. 1, 1928-29. 6 i 1929-30. 4. Iz Crne Gore bilo je 1922-23. 4, 1923-24. 8, 1924-25. 4, 1925-26. 4, 1926-27. 10, 1927-28. 18, 1928-29. 14 i 1929-30. 10. Učenica je bilo 1929-30. 162, i pohađale su : gimnaziju 41 učenica, Učiteljsku školu 40, Višu zanatsku školu 36, Nižu  zanatsku školu 16, Radionicu odela 13, Trikotažu 2, Državnu trgovačku akademiju 3, Trgovačku privatnu školu 6, Muzičku školu 3, Zubnu tehniku 1 i Osnovnu školu 1. (2) 

Predstavnice društva Kneginje Zorke prisustvovale su godišnjoj skupštini 14 marta 1927, slavi 2 januara 1929. Doma učenica srednjih škola. Prisustvovale su i slavi  u Upravi zanatske škole Doma učenica 27 januara 1930. (3) 


Upravni odbor Doma Učenica u Beogradu, humanog društva za vaspitavanje i školovanje ženske srednjoškolske omladine, proslavio je 1 i 2. marta 1930. dvadesetpetogodišnjicu rada. Predsednica Doma bila je Naka Spasić. Svečanost je počela blagodarenjem u crkvi Sv. Vaznesenja u prisustvu predstavnika humanih ženskih i muških udruženja, nadzornog odbora, uprave, osoblja i svih pitomica doma. Svečana sednica održana je 2. marta 1930. u velikoj dvorani Doma Učenica. Bile su prisutne kraljica Marija i kneginja Olga. Sekretar gospođa Dobrila Glavinić-knez Milojković čitala je izveštaj o dvadesetogodišnjici rada. Govorile su Leposava Petković, predsednica Saveza Jugoslovenskih žena; Mara Trifković, predsednica Ženske Zajednice; Olga Krnic-Peleš, predstavnica Zagrebačkih Jugoslovenskih ženskih društava; Zorka Vlajić, predsednica Materinskog udruženja; Darinka Vukanović iz Pančeva u ime Pčelica; Persida Prodanović iz Kola Srpskih Sestara; Leposava Biba u ime Beogradskog Ženskog Društva; Tiha Janković u ime Srpske Majke; Natalija Todorović u ime Kneginje Zorke; Đorđević-Malagurska u ime Bunjevaca. (4) 
Društvo Crvenoga Krsta Kraljevine Jugoslavije uvažavajući zasluge Doma za Crveni Krst odlikovalo je Dom Učenica Društvenim Krstom, a Odbor Gospođa Kneginje Ljubice je svome članu Domu Učenica  dodelio diplomu društva. (5)  Kralj Aleksandar odlikovao  je Dom Učenica ordenom Svetog Save III reda za zasluge stečene na humanom i nacionalnom polju, naročito za spasavanje velikog broja ratne siročadi, a predsednicu Naku Spasić ordenom Belog Orla V reda. Takođe odlikovao je Darinku Nikolić, osnivača Doma, Leposavu Radojković-Jovanović i Stanu Nikolić ordenom Svetog Save  III reda. U ime pitomica Doma govorila je Radmila Terzić, učenica Učiteljske škole. U svom govoru Leposava Petković, predsednica Saveza Jugoslovenskih žena istakla je : „ ... On je ponikao u onom trenutku, kada su ženskoj deci u Beogradu bila zatvorena vrata gimnazija. Dom Učenica jeste jedan spomenik veličanstvene borbe beogradske žene za prosvećivanje ženske omladine. ... I dokle god je kamena na kamenu u ovoj zgradi, docnija pokolenja pričaće o pravilnom shvatanju i velikom oduševljenju ovih žena.“ U ime Ženske Zajednice govorila je njena predsednica Mara Trifković. Kao predstavnica Zagrebačkih Jugoslovenskih ženskih društava govorila je Olga Krnic-Peleš. Predsednica Organizacije Učiteljica i zabavilja Savka Radičević u svom govoru istakla je „Pre dvadeset i pet godina rodoljubive beograđanke rukovođene željom, da se srpska ženska omladina zadrži u svojoj zemlji, da primi vaspitanje u duhu nacionalnom, da se otstrani od uticaja raznih inoverskih klostera, udružuju se i i rade polako, ali postepeno i temeljito na ostvarenju toga svoga cilja, i ako je docnije prestala potreba za ostvarenje gornje težnje, vas ideja vodilja – briga o ženskoj omladini – ne napušta, stalno Vam je na duši, samo sad za onu decu čiji su roditelji usled teških socijalnih prilika nemoćni i nesposobni, da im stvore potrebne uslove za samostalan život; radi te dece Vi ste pojačale svoju radnu snagu i energiju. I za njih ste stvorile ove velelepne palate, koje postadoše za njih drugi roditeljski dom.U njemu nađoše utočišta i ona najpotrebnija deca čiji roditelji padoše kao žrtve ovoga strašnog rata. ... iznose i dobre upute za njihov budući život domaćica, matera i dobrih građanki.” U ime Materinskog udruženja govorila je njihova predsednica Zorka Vlajić. Persida Prodanović govorila je u ime Kola Srpskih Sestara. U ime Lige Žena za mir i slobodu govorila je Mileva Petrović. U svom govoru istakla je : „Jer kad smo radile pravila i kad smo došle do poslednjeg člana za Dom Učenica, koji kaže : „Ako ova ustanova prestane ekzistirati, njena imovina ... “ onda je gospođica skočila i kazala : „Ne može se primiti ovaj član, jer ova ustanova neće nikada prestati ekzistirati.” U ime Srpske Majke govorila je Tiha Janković, u ime Kneginje Zorke Natalija Todorović, u ime bivših pitomica Doma Dragojla Antić. Ona je sa suzama u očima zablagodarila slavljenicama na njihovom pomaganju i izdržavanju učenica, pitomica Doma, iz 1919. i 1920. U ime Bunjevki govorila je Đorđević-Malogurska. U svom govoru Kosta Glavinić je istakao: „Ja sam jedan od onih, koji je živeo sa Turcima u Beogradu, pa sam doživeo da vidim ovakve skupove.... To današnje generacije ne mogu da razumeju, ne mogu da razumeju šta znači ovo, što je od sedamdeset godina na ovamo urađeno. ... Uvek sam bio za to da treba ženu izjednačiti sa čovekom”.  U zgradi Doma učenica u Beogradu od dvadesetih godina 20 veka bila su smeštena društva kao što je bilo Rusko društvo za uzajamnu pomoć. (6) Predgovor za Spomenicu napisao je Kosta D. Glavinić. (7)  Oko 1911. Uprava Doma otkupila je fabriku čarapa. Rad je učenicama  omogućavao  da nauče zanat, i donosio je prihode Domu. Posle Prvog svetskog rata bile su organizovane radionice veziva, šivenja i krojenja rublja i haljina, kao i tkačnica ćilima. Na molbu Doma, koji nije mogao da snosi troškove radionica, ministarstvo trgovine i industrije pretvorilo je radionice u Zanatsku školu Doma učenica. Ženska zanatska škola Doma učenica osnovana je 1921. od ministarstva trgovine i industrije prema Uredbi o ženskim zanatskim školama od 25. juna 1921. Škola je bila poludržavna, osnovana kao ustanova  ministarstva trgovine i industrije s jedne strane i ženske korporacije sa druge strane. Na osnovu pravila iz 1921. zanatska škola je trebala da daje ženskoj deci mogućnost da se spreme za što raznolikije pozive u životu. Uređena je po sistemu radionica. Narednih godina škola je imala 5 razreda, tri niža i dva produžna. Program je bio isti kao za sve državne ženske zanatske škole. Obuhvatao je pored stručnih, i opšteobrazovne predmete. Na kraju nižih razreda pitomice su polagale stručni ispit, a na kraju produžnih ispit spremnosti u prisustvu izaslanika ministra trgovine i industrije i ministra prosvete, jer je škola bila pod njihovim nadzorom. U niže razrede primane su pitomice od navršene dvanaeste godine, sa svršena dva razreda gimnazije ili građanske škole. Od 1928. školom je upravljala Samoupravna oblast koja je od tada plaćala nastavno osoblje i davala godišnju pomoć za školske potrebe. Početkom 1927/28. školske godine, pri školi je bio otvoren dvogodišnji tečaj krojenja na koji su primane svršene učenice produžnih razreda za praktično usavršavanje zanata. Te godine je nastavljen rad u obnovljenoj trikotaži za izradu čarapa i ostalih stvari od svile i vune. Od školske 1933/34. nastala je reorganizacija nastave u Zanatskoj školi Doma učenica. Pripravni su bili I i II razred, zatim stručni  I i II razred i poslednja godina takozvani Atelje. Za vreme okupacije Uprava Doma svela je svoj rad samo na održavanje zgrade Doma. Škola je bila ukinuta 1947. na osnovu Odluke Ministarstva industrije  NRS, od 9 septembra 1947, kojom su ukinute sve ženske zanatske škole u Beogradu. (8)


Na RTS stalno se reprizira  film „Opštinsko dete” u kome se karikirala dobrotvorna briga za uboge i nezbrinutu decu pre Drugog svetskog rata. Iako je film rađen oslanjajući se na Nušića, poslužio je ismevanju brige o deci i rada svih predratnih humanih društava, pošto gledaoci u  doba jednoumlja nisu mogli da vide stvaran rad i žrtve tih društava. Po podacima u knjizi Nikole P. Kojakovića „Tuberkuloza u Jugoslaviji” iz 1939. samo u Beogradu, varoši od 300.000 stanovnika bilo je preko 600 humanih i dobrotvornih udruženja. U svojoj knjizi istakao je : „... skoro svake nedelje na ulicama sa kasicama sakupljaju priloge, i građani daju svima. Daje se bez razmišljanja svima podjednako, a nisu sve svrhe i potrebe jednako važne i velike.” (9) 


Jedan od rezultata nastojanja rodoljubivih žena za napretkom ženske omladine u Beogradu i Srbiji bio je internat Doma Učenica i prvi razred privatne Više ženske škole otvoren  avgusta 1905. Dom Učenica bio je podržavan od tadašnjih vlasti, ali je održavao vezu sa ženskim društvima. Jedna od pitomica Doma bila je Mitra Mitrović. Ženska zanatska škola Doma učenica bila je ukinuta 1947. Knjiga Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice Doma Učenica 1905-1930. jeste primer rodoljubivog rada ženskih privatnih ustanova, koji je izbrisan iz pamćenja naporima  posleratnih komunističkih vlasti.

---

Napomene :

1. Goran Vesić, „Svečana sala Starog dvora”, kolumna Beogradske priče, „Politika”, 27. maja 2022.
2. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930”,  Beograd, 1930, str.  37-50;
3. „Spomenica društva „Knjeginja Zorka“, Beograd, 1934, str. 99, 103, 107;
4. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930”,  Beograd, 1930, str. 15-30;
5. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930”,  Beograd, 1930, str. 12;
6. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930.”, Beograd, 1930, str.21-30;
7. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930.”, Beograd, 1930, str. 14;
8. „Ženska zanatska škola doma učenica-Beograd 1921-1947.”, „Vodič istorijskog arhiva Beograda”, knjiga druga, Beograd, 1991, str. 150, 151; 
9. Nikola P. Kojaković, „Tuberkuloza u Jugoslaviji”, Beograd,  1939, str. 46;