Sanja Lakić, anđeo čuvar Krajišnika

Priključila sam se timu Srpske napredne stranke zbog pet stvari. Pre svega, zbog poverenja koje mi je ukazao predsednik Vučić i njegove podrške koju sam dobila posle prvog kampa za srpsku decu iz Hrvatske. Potom, zbog odnosa Srbije prema tragediji srpskog naroda iz Krajine. Lider SNS je prvi predsednik koji je rekao Krajišnicima na Rači: „Hvala vam, i izvinite!" Osim toga, ova zemlja na dostojanstven način od 2015. godine obeležava srpska stradanja u 20. veku. Danas sam u timu koji je ovu zemlju otvorio ka regionu. U najtežoj godini pomagali smo komšijama onako kako se pomaže najbližima, ali smo i brinuli o svom narodu na najbolji mogući način. Primera radi, u poslednjih 20 godina nikad niko nije pomagao Republiku Srpsku ovako kako je pomaže Srbija. U savremenoj srpskoj istoriji nikada nije urađeno više za naše crkve, manastire, hramove. I, naposletku, moje naselje menja svoje lice. Batajnica je postala zemunsko naselje sa novom kovid bolnicom, sjajno je povezana auto-putem, Krajišnici u Busijama dobili su novu osnovnu školu, uređuje se železnička i drumska infrastruktura u naselju Šangaj.

Ovim rečima počinje priču za „SNS Informator" Sanja Lakić, diplomirana pravnica i narodna poslanica u Skupštini Srbije sa liste „Aleksandar Vučić - za našu decu", koja je kao dete izbegla iz Hrvatske, i opisuje kako je izgledao njen prvi susret sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.


- Pre više od pet godina imala sam prvi put priliku da razgovaram sa predsednikom i da ostanem u kontaktu sa njim. Nakon prvog kampa za srpsku decu iz Hrvatske, on je rekao da radim veliki posao, da je ovaj kamp samo početak i da ćemo u narednim godinama uraditi još više za njih. Tako je i bilo. Bila sam njegov lični predlog za narodnog poslanika 2020. godine. Ukazao mi je, zaista, veliku čast, te osećam i veliku odgovornost što služim Srbiji i svom narodu. Znala sam, i pre nego što sam imala priliku da budem u kontaktu sa njim, da je čovek koji odlično poznaje prilike u kojim žive Srbi, bilo mi je drago kad sam videla količinu pomoći koju je uputio Kordunu i Baniji nakon zemljotresa, kao i brigu koju je iskazao za naše ljude na tim prostorima kad im je bilo najteže. To su stvari koje mu srpski narod nikad neće zaboraviti. I to je još jedan od razloga zašto sam u njegovom timu.

Koliko je za Vas značajan datum 4. avgust i kakve emocije izaziva?

- Avgust 1995. godine bio je teška prekretnica u životu svih Krajišnika, pa tako i moje porodice. Krajišnici žive sa tim pomešanim emocijama i sa bezbroj pitanja tokom cele godine; s tim što je avgust svakako najteži period koji boli svakog iz te kolone kao i pre 26 godina.

Kako je izgledao Vaš život pre „Oluje", kako posle, a kako izgleda danas?

- Godine 1991. posle Zadarske kristalne noći, deo moje porodice se prvi put sklonio iz Zadra, a 1993. godine spaljena su nam sela u zadarskom zaleđu i tada smo se sklonili u Karin. Rođena sam u tom malom mestu u zalivu, koje pripada Opštini Benkovac. Tamo sam prohodala i proslavila prvi rođendan. Nemam sećanja na Karin, samo pet fotografija. Prva sećanja sežu mi do Šapca gde smo se pronašli malo mira posle rata, kolone, bombardovanja, Petrovačke ceste, Rače, Banjaluke, Loznice...


U Šapcu smo živeli životom koji je sličan svakom Krajišniku - selidbe, čekanja, popunjavanje formulara za odlazak u inostranstvo, onda opet čekanja, selidbe i promene. Često sam sa mamom išla do Beograda i jedino čega se sećam je neka ogromna kuća sa zelenim krovom. Nisam ni mogla da zamislim da ću jednog dana da radim u toj ogromnoj kući sa zelenim krovom i da imam priliku da svojim radom pomognem nekoj divnoj deci, koja su iz svojih sela i gradova u regionu zagledana u Srbiju. Inače, završila sam sa odličnim uspehom Osnovnu školu i Zemunsku gimnaziju, a potom sam diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao jedan od najuspešnijih studenata u generaciji. Nakon pobede na tradicionalnom XX jubilarnom takmičenju u besedništvu, otvorila sam sebi mnoga vrata i od tad prošla mnogo koraka koji su me doveli do mesta poslanika.

Da li posećujete kuću u Benkovcu? Kako danas žive Srbi u Hrvatskoj?

- Posećujem sela odakle su mi koreni - Islam Grčki i Kašić. To su mala sela koja se nalaze u Ravnim Kotarima, između Benkovca i Zadra. Vekovima unazad moja porodica živela je na tim ognjištima, između ova dva grada. Život Srba u Hrvatskoj je neretko težak. Suočavaju se sa problemima koji muče i njihove komšije Hrvate, ali su to često i dodatni problemi poput imovinsko-pravnih, nemogućnosti učenja srpskog jezika, diskriminacije, slabog kontakta sa maticom... Položaj Srba je drugačiji u zavisnosti od kraja u kom žive. Rekla bih da je, ipak, najteži položaj naše zajednice na Kordunu i Baniji, gde je doista posle zemljotresa ostala - kako je to rekao i patrijarh Porfirije - biblijska pustoš.


Koliko, kao narodna poslanica, možete da doprinesete njihovom boljem životu?

- Pri stavu sam da poslanik mora da ide među narod, kako bi na pravi način bio njegov predstavnik u domu Narodne skupštine Republike Srbije. Iza mene je nekoliko hiljada kilometara i na desetine akcija na prostoru današnje Republike Hrvatske.

Pomoć za Srbe u Hrvatskoj

Da li možete da izdvojite konkretne akcije pomoći koje ste inicirali i u kojima ste učestvovali?

- Prva velika akcija, uz podršku predsednika Vučića, bila je usmerena na nabavku potpuno opremljenih mobilnih kuća i građevinskog materijala za 11 mesta na Kordunu i Baniji. Imala sam do sad 15 manjih akcija gde smo pomagali srpskim porodicama i organizacijama. Organizovala sam kamp za srpsku decu iz Dalmacije, gde su i ove godine primljeni na najvišem mogućem nivou i imali su priliku da razgovaraju sa gospodinom Mirovićem i gospodinom Vučevićem u Novom Sadu, ali i da provedu vreme sa predstavnicima Grada Beograda, ministrom Selakovićem, prvom damom Tamarom Vučić, da obiđu Hram Svetog Save sa patrijarhom Porfirijem i naposletku, da provedu jedno prepodne u vili „Mir“ sa predsednikom Vučićem. U narednom periodu sam, uz pomoć različitih organizacija i prijatelja, obezbedila 3500 knjiga i udžbenika za Severnu Dalmaciju, zatim organizujem letnji kamp „Među svojima" u Dalmaciji, za omladinu iz Srbije. A od septembra ću sprovoditi veliki projekat, zahvaljujući kojem ću obezbediti stipendije za najvrednije mališane iz Hrvatske, koji doprinose očuvanju srpske zajednice na tim prostorima. To je samo jedan od načina da im pokažemo da ih volimo i da smo zahvalni što čuvaju svoj identitet, srpski jezik i istoriju.