Šta će biti sa imovinom izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske?

BEOGRAD - Udruženje Srba iz Hrvatske već gotovo više od dvije decenije ukazuje na ovu problematiku ali nažalost bez ikakvog pomaka. Vreme neumitno prolazi a na tome planu ništa se značajno ne dešava. Stalni Mešoviti komitet za pitanja sukcesije više se i ne sastaje, pa Hrvatska vešto izbegava da ispoštuje Sporazum o sukcesiji i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN od 1. decembra 1997. godine, kojom je svim izbeglim licima potvrđeno pravo na povratak.

Još jednom podsećamo javnost da vrednost evidentirane privatne imovine prema nezvaničnim podacima, procenjuje se na oko 30 milijardi evra. Zvaničnih podataka nema, jer do sada nije urađena procena na osnovu evidencije koja je izvršena još 1996. godine. Nakon raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore, formulari na kojima se nalazila upisana imovina završili su u Ministarstvu finansija Srbije, a da ih niko nije obradio i načinio validnu procenu . U toj evidenciji nalazi se oko 76.000 zahteva privatnih lica i firmi, ali dokumentacija nije dalje ažurirana pa se ne može dobiti zvanična informacija koliko je imovine u međuvremenu vraćeno.

Hrvatska još uvek vešto izbegava da izvrši nadoknadu štete za uništenu pokretnu i nepokretnu imovinu Srba tako što izigrava zakone. Sudovi u Hrvatskoj kao uzročnika štete ne žele da prikažu da je to bila aktivnost vojske i policije te sugerišu oštećenima da preinače tužbe i navedu da su im kuće srušene u aktu terorizma i nasilja. Posle toga hrvatski sudovi donose odbijajuće presude, jer se za tako nastalu štetu primenjuje Zakon o odgovornosti za štetu nastalu zbog terorističkih akata i javnih demonstracija iz jula 2003. godine koji propisuje da se materijalna šteta nastala zbog terorizma nadoknađuje u obliku obnove, pa se zbog neosnovanosti, tužbeni zahtevi odbijaju.

Hrvatska je donela više diskriminirajućih zakona, legalizujući pljačku imovine hrvatskih državljana srpske nacionalnosti. Iznaverena su očekivanja da će se stanje promenuti nakon ulaska Hrvatske u članstvo EU, i da će ona tada poštovati standarde koji garantuju sigurnost privatne imovine i osnovnih ljudskih prava.

Od samog donošenja Programa stambenog zbrinjavanja 2003. godine stalno ukazujemo da taj program ne može biti supstitucija za oduzeta stanarska prava, njego je njegov zadatak bio da zaustavi povratak i zacementira politiku etničkog čišćenja. Hrvatska je jedina od svih bivših republika SFRJ donela zakon kojim su Srbima oduzeta stanarska prava i tako im onemogućila povratak u oko 40.000 stanova. Iako je Hrvatska u ugovorima kasnije preuzela obavezu da će poštovati imovinska i druga prava svojih sugrađana srpske nacionalnosti, to je izigrala, pre svega Bečki sporazum o sukcesiji iz 2001. godine koji je ratifikovao hrvatski Sabor 2004. godine, gde u Aneksu G stoji da svim građanima moraju biti vraćena njihova prava koja su imali na dan 31. decembra 1990, i da su ugovori koji su sklopljeni pod pritoscima ništavni. Hrvatska nije uvažila ni rezoluciju Saveta Evrope iz januara 2010. godine koja je potvrdila da su stambena prava imovinska i samim tim ne mogu se oduzimati, jer su nepovrediva i stečena.

Ulaskom Hrvatske u članstvo EU 2013. godine, sve se manje govori o imovini izbeglih i prognanih Srba a za takvo ponašanje Hrvatska ne snosi nikakve posledice. Propuštena je prilika da se ovo pitanje podigne i na nivo Ujedinjenih nacija, jer su imovinska prava zagarantovana mnogobrojnim međunarodnim dokumentima, čiji potpisnik je i Srbija.

Radi uspostavljanja dobrosusetskih odnosa problemi oko imovine se ne smeju dalje gurati pod tepih. O tome u dobroj meri ovisiće i normalizacija odnosa između dva zemlje. Očekujemo da će i nova Vlada Republike Srbije pokazati veći interes za ovu problematiku i osnovati neku instituciju koja bi se sa ovim bavila.