Ovce više nema ko da šiša

Letnji meseci u kamenjaru Dalmatinske zagore zbog visokih temperatura, velikih suša i manjka vode, znaju biti suroviji no igde. Čobani svoje ovce zato daju na čuvanje u planinu, gde će im uslovi za opstanak biti bolji. Pre toga slede pripreme, šišanje ili striža, kako to ovde kažu. Šišanje ovaca obavlja se, najčešće, jednom godišnje iako retki ovce šišaju dva puta. Zavisno od vremena i temperatura zraka, striža ovaca počinje od sredine aprila i traje sve do početka juna. Iako je, napretkom tehnologije, i ovaj posao mnogima olakšan zbog pojave električnih šišača, u većini dalmatinskih sela on se većinom obavlja starinski ili primitivno, uz posebne ručne makaze.

– Kod nas u selu se striža ovaca još uvek obavlja ručno. U tu svrhu se koriste odgovarajuće makaze, koje se po pravilu posebno prave upravo za strižu ovaca. To su jednostavne makaze sa dve oštrice, koje se spajaju jednom oprugom, pomoću koje se oštrice rastavljaju. Stiskanjem oštrica one se spajaju i na taj način odsecaju deo po deo runa ovaca. Osim napora za stiskanje oštrica makaza i podsecanja dela runa, pri striži se mora voditi računa da se ne povređuje koža ovaca. Runo je potrebno skinuti što bliže koži, postoji velika opasnost da povredite životinju, zato je potrebno da ovaj posao rade samo oni koji u istom imaju iskustva. Pre svega potrebne su vam jake ruke i leđa, znanje ali i veliko strpljenje – pojašnjavaju za portal "Srbi.hr" već iskusni šišači Dragan i Mišo.

Strižom ovaca olakšava se čišćenje kože kod ovaca i smanjuje mogućnost zadržavanja kožnih parazita. Strižom se, takođe, olakšava gubitak telesne topline, ubrzava metabolizam, popravlja kondicija i produkcija. Zbog izrazito visokih temperatura vazduha leti, skidanjem runa ovcama se olakšava opstanak.

– Naši stari su nas učili da ovca najviše voli temperaturu oko nule. Zamislite onda kako im je, pod tolikom količinom vune, opstati na, sad već tropskim temperaturama u letnjem periodu. Sa druge strane, ovdašnja stada su često na ispaši po kamenjaru, predelima obraslim smrekom i niskim rastinjem, pa se sve to vremenom nakupi i u samoj vuni. Godinu dana, koliko prođe od jednog do drugog šišanja, dug je period i vuna postane nečista, a koža ovce podložna različitim infekcijama, parazitima, krpeljima i raznim bolestima. Šišanjem ih oslobodite tog tereta pa je normalno da tada prodišu i ožive, bolje pasu i napreduju – kažu ovi znalci.

Šišanje na starinski način

Ručna striža ovaca je veoma naporan rad. Šišanje jedne ovce, kod onih manje spretnih, može trajati i do pola sata. Za skidanje jednog runa potrebno je načiniti i do nekoliko stotina pokreta makazama. Kod iskusnijih šišača taj posao se obavljao u znatno kraćem vremenu od desetak minuta, ne računajući rekordere koji bi, na takmičenjima ovog tipa, ovcu šišali za dva do tri minuta. Mašinskom strižom ovaca redovno se dobija znatno veća količina i bolji kvalitet vune, povrede su ređe, ali nemaju baš svi luksuz da si priušte električni šišač.

– Mi smo ovako navikli, kod nas je princip šišanja ovaca ostao nepromenjen u poređenju sa vremenom kada su to radili naši preci. Svakako da ti električni šišači imaju svoje prednosti, ali to je isplativo isključivo ljudima koji imaju po nekoliko stotina grla stoke. U selima se sve manje ljudi bavi stočarstvom, i to su uglavnom ljudi srednje i najčešće starije životne dobi, za pedesetak ili nešto više ovaca, retko ko da uzima nešto što će koristiti jednom godišnje. Svi mi to radimo samo za svoje potrebe, zato izdvojimo par dana pa polako, koliko se stigne. Kad nas je bilo više, lakše smo se organizovali, jedni drugima bi priskakali u pomoć pa se i posao lakše obavljao. Neretko bi se kod jednog domaćina okupilo i po nekoliko šišača, jedan bi bio zadužen da se jagnje ispeče za ručak a ostali bi ošišali i stotinu ovaca ako ih ima, i to sa lakoćom, uz šale i razgovor. Svega toga više nema, pa se najčešće oslanjamo sami na sebe. Starijih je sve manje, mlade ovaj posao ne zanima niti hoće da nauče, tako da mnogi imaju problem i koga naći da to radi za novac – objašnjava Dragan.

A upravo to je i jedan od dva najveća problema sa kojima se ovčari u dalmatinskim selima ove godine susreću. Oni stariji, narušenog zdravlja ili sa manje snage da vladaju ovcom, najčešće nemaju koga pozvati da im obavi strižu. Prošle godine u sela su često dolazili ljudi iz Bosne koji bi, za određenu dnevnicu ili satnicu, umesto njih obavljali taj posao. Ove godine, zatvaranjem granica zbog virusa, i ta mogućnost je izostala.

Umesto da se prerađuje vuna završava na deponijama smeća

Nekada se u ovim krajevima sve znalo i moglo iskoristiti. Vunu su žene, posle šišanja, odnosile na reke ili potoke i prale, sređivale, da bi u zimskom periodu od iste plele džempere, čarape, prsluke, kape i rukavice za hladne zimske dane. U gradovima su je otkupljivali i prerađivali za tekstilnu industriju. Iako je organska vuna sve popularnija u svetu, često zastupljena u odeći, tepisima i drugim proizvodima koji zbog iste imaju višu cenu kod nas to odavno nije slučaj. Danas sva vuna, nakon šišanja, završi na deponijama, po kontejnerima ili, što je najgore, negde u prirodi, dok su njeni produkti zamenjeni jeftinijim, najčešće sintetičkim i neuporedivo nekvalitetnijim materijalom.

Iako je godinama obećavan otkup vune, čak i po najminimalnijoj ceni od pola kune po kilogramu, to do danas nije regulisano, a seljaci nemaju uslova za njeno skladištenje.

– Ranije su ovdašnje ovce bile manje i slabije, pa je i vune bilo malo. Živelo se teško i siromašno pa se sve koristilo. Svaki komadić runa žene su nastojale da operu, iščušljaju (raščešljaju), zatim da ispredu na preslicu i vreteno i kasnije od iste pletu. Pleli su se džemperi, kape, prsluci, sve ono što je trebalo svakodnevno nositi tokom zimskih dana. Tada se to radilo jer se nije imalo i nije se vodilo time šta je zdravije. Onaj ko je malo upućen zna koliko su proizvodi od vune zdraviji u odnosu na mnoge materijale koji se danas kupuju. Vuna greje, ali je i prirodni izolator pa koža pod njom diše. U prošlim vremenima stariji narod je i u sred leta nosio vunene čarape i opanke, a bili su zdraviji i dugovečniji. Kada zimi obučete vuneni džemper ne osećate hladnoću ni na najvećem snegu ni najjačoj buri, a sada drhte pod svim onim jaknicama – opisuje baba Mara Radulović, jedna od retkih, vremešnih žena koja svaki detalj prošlosti dobro pamti.

Mara kaže da je vuna pre imala više važnosti u svakodnevnom životu, a služila je i kao vredan poklon.

– Da je nekadašnjim seljacima ustati da vide kako se živi i šta se danas radi, mnogi bi se opet vratili tamo gde počivaju. Neće više niko ni da prede ni da plete, ni žene ni cure to više ne znaju da rade. Ono što je nekada bilo sramota ne znati, danas se izokrenulo pa ih je sramota i naučiti. Nikada se nije kuća gradila, a da majstore na krovu ne sačekaju vunene čarape na dar, niti se u svatove kretalo da se istima ne okite dever i kumovi, niti se maloj deci u goste odlazilo a da im se ne ponesu male vunene čarape, niti su se cure udavale a da sebi ne spreme dotu (miraz), a zamislite šta bi vam rekli da to danas uradite. Zato nam je sve ovako kako jeste – priseća se Mara.

Ispričala je i jednu anegdotu koja se dogodila pri obnovi jednog seoskog hrama.

Nemajući dovoljno novca za vrata na crkvi, sveštenik je išao kroz selo, sakupljao vunu koju su mu seljaci darovali, istu na konjskim kolima odvezao do grada, a od novca koji je dobio kupio nova vrata na hramu. A ko zna koliko je još i kakvih primera bilo.

Dok se tako evociraju uspomene na prošla vremena, striža ovaca i dalje traje, svako se zabavio svojim poslom onako kako zna i ume, gledajući da se tog tereta oslobodi bar do naredne godine. Ovcama će zasigurno laknuti, one će lakše podneti predstojeće letnje dane, a vuna opet završiti tamo gde i godinama unazad jer o istoj, čini se, više i nema ko da brine.