Baka Kosa se vratila na ognjište, u izgnanstvu ostavila tri groba

Radost i tuga smenjivali su se na licima Koševića, bake Kose (77) i njenih sinova, Zlatka (33) i Slobodana (47), dok su u četvrtak u ranu zoru sa autobuske stanice u Zubinom Potoku kretali ka svom zavičaju. Posle 24 godine izbeglištva, otišli su svojoj kući, u Benkovac. Prema svom zavičaju otišli su iskreno zahvalni humanitarki Ljiljani Perović i “Večernjim novostima”.

Uglavnom zapostavljeni, živeći sa još desetak izbegličkih porodica u Donjim Varagama, gotovo dve decenije borili su bitku za puko preživljavanje. O nevoljama koje su ih sustizale u prinudnom smeštaju, Koševići su pričali Ljiljani Perović, humanitarki iz Zubinog Potoka, a ona ih je prenela “Novostima”. A, posle napisa u našim novinama, život ove porodice krenuo je nabolje. Krov na vikendici koja im je bila prinudni smeštaj zamenjen je, nabavljeni su im novi kreveti, stigli novi jastuci i posteljina…

– Hvala našim humanim ljudima iz inostranstva, naročito iz Beča, koji su nas se setili – znala je baka Kosa da zaplače suočena sa sopstvenom tugom i nemoći svojih sinova bez posla, prijatelja i sopstvene imovine.

Zahvaljujući tekstu u “Novostima”, priča o Koševićima stigla je i do njihovih rođaka u Benkovcu. Posredsvom Ljiljane Perović, u saradnji sa Miodragom Lintom, predsednikom Odbora Skupštine Srbije za dijasporu i Srbe u regionu, i Organizacijom “Srpsko kolo”, krenuli su u proceduru obezbeđivanja dokumenata za Koševiće, bez kojih su bili svih prethodnih godina. Javili su im da im je kuća u Benkovcu u dobrom stanju, da ih oni čekaju i da će im, dok ne stignu, opremiti dom. Zato su Zlatko, Slobodan i baka Kosa otišli puni nade da će uprkos svemu započeti novi život.

– Hvala Ljiljani i “Novostima” koje su javnosti preneli našu tragičnu, tešku priču – govorila nam je baka Kosa pokazujući isečen tekst iz našeg lista koji je bio okačen na neomalterisanom zidu kuće u kojoj su boravili.

Tragedije i tuga obeležili su život ove porodice. Osim vremena provedenog u izbeglištvu i tuge za rodnim krajem, Koševići su na Kosmetu ostali bez najrođenijih – sina i brata Duška (45), kćerke i sestre Gordane (45), kao i supruga i oca Jovana. Njihova tri groba, Koševići su “ostavili” u raseljeništvu.

U srcu i duši zauvek će im ostati i izbeglička kolona, u zločinačkoj “Oluji” 1995, u kojoj su 15 dana putovali bez hrane i vode.

– Krenuli smo tada, svih šestoro Koševića, na traktorskoj prikolici s komšijom kojem smo pomagali da vadi krompir – pričala je baka Kosa. – Gladni i žedni iz jednog od kolektivnih centara raspoređeni smo, takođe, u kolektivni centar u Gazivodama na Kosmetu. Odatle smo, posle NATO agresije 1999, preseljeni u Donje Varage, gde nam je dodeljen smeštaj u ovoj vikendici u kojoj smo i dan-danas.

Baš odatle u četvrtak ujutru krenuli su put Benkovca. Ispratili su ih Ljiljana Perović i pas čuvar koji se tužan vratio u Donje Varage, u dotadašnji smeštaj Koševića. A oni su, istog popodneva, posle 24 godine stigli svome Benkovcu.

I dud ih čekao

Baka Kosa je po dolasku u Benkovac poljubila zemlju ispod svog kućnog praga – ispričao je za “Novosti” Jovan Bojanić, rođak Koševića, njihove prve utiske po dolasku u zavičaj. – Nije verovala da je ponovo tu. Mislila je da sanja. Ispričala je da joj ni celodnevno putovanje nije teško palo, zaboravila je čak i na bolest noge. Sreću zbog povratka na ognjište osećao je i najmlađi Zlatko, koji je bio devetogodišnjak kada su krenuli u zbeg. Bio je srećan što ga je “dočekao” i dud pod kojim se kao dete igrao.

Porodična tragedija

Tuga bake Kose za sinom Duškom, koji je kao vojno lice radio u Kuršumiji, i kojeg su u 45. godini 1999. ubili danski vojnici Kfora – ne prestaje:

– Ubili su ga između Ugljara i Varaga kada je došao da nas poseti i otišao da kupi namirnice. Zasmetalo im je što je Srbin. Od tuge za bratom i umorna od izbegličkog života, u niškoj bolnici, 2000. godine, umrla mi je i kćerka Gordana ne dočekavši 45. rođendan. Godinu kasnije, suprugu Jovanu prepuklo je srce od tuge.