Povratkom u rodno selo život ponovo dobio smisao

U selu Neteka koje upravno pripada opštini Gračac, a graniči se sa Srbom, Beglucima i Donjom Suvajom, života je danas, bar se tako čini, ipak za nijansu više nego u drugim ličkim selima. Možda u prilog toj tvrdnji ne idu same brojke kada se radi o podacima sa popisa stanovništva, ali ako se uzme u obzir ona stara, narodna izreka koja kaže: “Život je tamo gde se čuje dečiji plač i petao kukuriče“, onda u Neteci života zaista ima više nego u drugim selima.

U kasne jesenje i rane zimske dane, dok svaki prizor u selu ukazuje na dolazak zime, u Neteci zatičemo grupu mladih ljudi koji uređuju štale za stoku. Jedan od njih, kako to obično i biva, najglasniji je i najspremniji za razgovor. Prekidamo ih, kaže, dok čiste štale za ovce.

Posla je mnogo, a dani već kraći, valja to sve stići dok ne stigne zima. Mladi su to ljudi, tek zagazili u treću deceniju života, pa se nameće pitanje pomažu li to nekome ili zaista žive u selu? Dvojica od njih su rođena braća, jedan im je prijatelj pristigao u pomoć, tu je i stric, otac. Onaj najglasniji, ne želeći više da nas drži u neizvesnosti, ipak odlučuje da nas bolje upozna.

Zove se Milorad Lajić i u Neteci živi sa suprugom, četvoro dece, bratom, ocem i majkom. Mlad čovek, četvoro dece, brojna porodica koja živi na svom porodičnom imanju u ovom malom mestu, svakako zaslužuju naše poštovanje. Iz Neteke je, kaže, kao dete u izbeglištvu otišao u Srbiju, ali se vratio svojoj kući i selu onda kada ni njegovi roditelji nisu razmišljali o povratku.

– Za sve to vreme izbeglištva ja sam razmišljao o povratku. U jednom momentu otac je odlučio da kuću, preko agencije, stavi na prodaju. Vest o tome ubrzala je moje razmišljanje o povratku. Ovde sam rođen, ovde sam se igrao i prohodao, ovde sam proveo prve i najlepše godine života i nigde mi nije bilo kao ovde. Prvi put, posle rata, došao sam kući 2001. godine i ostao petnaest dana. Nakon toga, vratio sam se u Srbiju još godinu dana, završio školu i već naredne godine se definitivno vratio u Neteku. Otac, majka, brat i ja smo sve krenuli iz početka. Čistili smo imanje, obnavljali kuću, stvarali one najosnovnije uslove za život – upoznaje nas Milorad sa svojim prvim, povratničkim godinama.

Zajedništvo pobeđuje sve nedaće

Imali su, kaže, pomoć države u obnovi kuće, iako su na to čekali nekoliko godina. On i brat zajedno su radili građevinske radove, pravili pomoćne objekte za stoku, dok su roditelji brinuli o životinjama. No, iako sve zvuči kao da je bilo lako i išlo nekim uobičajnim tokom, tek tada su ih zadesila najteža iskušenja i borbe.

– U kratkom roku otac je oboleo od raka grla, a majka od srca, ja slomio nogu i nisam mogao normalno da funkcionišem. Morali smo prodati krave koje smo nabavili sa namerom da živimo od stočarstva. Sve nas je to nekako odjednom zadesilo. Ja sam se kasnije zaposlio u jednoj mesnici, pa u trgovini. U slobodno vreme sam čak bio i grobar po potrebi. Nisam birao poslove, jer nam je novac bio potreban da prebrodimo nedaće i da se borimo za budućnost – priseća se Milorad jednog od najtežih perioda u životu.

Nije se, kaže, sramio nikakvog posla jer je to bio jedini uslov za opstanak. U selu se teško može drugačije, sve čovek mora znati raditi da bi mogao nešto da zaradi i stvori.

– Volja i odlučnost, vera u samoga sebe su najbitniji onda kada je najteže i kada se čoveku čini da nema izlaza. U celoj toj situaciji ništa ne bih mogao sam da nisam imao bratovu pomoć i podršku. Sve smo radili i sticali zajedno dok ponovo nismo stali na noge – iskreno će Milorad.

Iz te zajedničke borbe, kao porodica, uspeli su izaći kao pobednici. Otac i majka su prevazišli najteže trenutke bolesti i danas su im najveća pomoć i podrška. Ponovo su kupili stoku, žive od privrede, stočarstva, i poslova građevine kojima se braća zajedno bave.

– Danas imamo nešto manje od dve stotine grla ovaca. Prodajemo jagnjad, seno, imamo naše porodično gazdinstvo, obrađujemo zemlju, sejemo različite kulture koje nam za stoku trebaju. Brat i ja se bavimo građevinom, pa i tu sebi često nađemo posla. No, ono na šta sam najponosniji ipak je gore u kući – sa osmehom kaže Milorad.

To što ga čini srećnim i ponosnim svakako nisu ni ovce, polja i livade, niti bilo kakav novac, to su njegovih četvoro dece i supruga koja je stalno sa njima. Najstariji sin Dejan ima četiri godine, Anja dve i po, dok su blizanci, Andrija i Danijel, stari svega šest meseci. Milorad kaže kako ga oni bude jutrom umesto sata, alarm mu ne treba, a taj osećaj slobode i mogućnost da bude sam svoj gazda, nikada ne bi menjao ni za šta drugo.

– To je jedna od prednosti života na kakav sam se ja odlučio. Bavimo se stočarstvom i od toga možemo pristojno živeti. Moja žena je rođena u Splitu, ali je odabrala da sa mnom stvara porodicu i živi ovde. Koliko god da je vreme teško, onaj ko hoće da radi na selu to uvek može. Svi smo i svuda mobilni, grad nije daleko, ništa nemamo manje nego neko ko živi u gradu, možda naprotiv. U početku, kada sam se ja vratio, to nije bilo tako, ali danas su uslovi života na jednom drugačijem nivou. Ne kažem da je takva situacija i u okolnim mestima, ali mi se ovde ne možemo žaliti – iskreno će Milorad.

Život na selu ima brojne prednosti

Ono što ističe je da mladi ljudi najčešće zaziru od života na selu. U obližnjim mestima, kao što je Srb, do posla je nemoguće doći. Firme i fabrike su tu odavno stvar prošlih vremena, a čak i da se otvaraju, mala je šansa da bi u njima imao ko raditi, jer radno sposobno stanovništvo najradije odlazi u neke strane zemlje.

– Iskreno rečeno ja prvi ne bih sada tražio neko takvo radno mesto. Imam svoje malo gazdinstvo, svi smo angažovani oko poslova koje imamo na svojoj zemlji i od svega toga možemo sebi priuštiti pristojan život. Ne računajući ovo naše selo, u drugim mestima malo je mlađih ljudi ili ih gotovo nema, tako da su male šanse da će se u skorije vreme nešto pokrenuti. Ljudi se lakše okreću odlasku u neke strane zemlje nego povratku na svoje, i to je ono što gasi većinu sela u kojima bi se zaista moglo lepo da se živi – kaže Milorad.

Njegova supruga Vlatka, rođena Splićanka, za vreme našeg razgovora svakako je imala pametnijeg posla. Briga o četvoro male dece i domaćinstvu zahtevaju puno ljubavi, volje i odricanja, ali ona sve to sa zadovoljstvom postiže. Sve dok se plač i smeh dečiji u kući smenjuju, kaže, to je znak da je baš onako kako treba da bude, da se odrasta i raduje.

Lajići nisu i jedine bebe u Neteci, i to je ono što nas vraća na početak ove priče o životu. U Neteci je trenutno dvanaestoro dece od ukupno osamdeset stanovnika. Možda će neki od njih, baš poput Milorada i njegovih prijatelja, jednoga dana svoj život vezati za selo u kojem su rođeni i odrasli. Drugi će, verovatno, svoj životni put graditi negde dalje. No, dok ta vremena ne dođu, bar u mesecima i godinama što dolaze, Neteka će odzvanjati dečijim glasovima, hrabreći sadašnje meštane u ostanku i pozivajući i druge na povratak.