Za obnovu uništene kuće mizernih 5,5 hiljada kuna

GORNJI MIHOLJAC - I 24 godne nakon završetka rata njegove posledice u Gornjem Miholjcu kod Slatine na nekim kućama još uvek su vidljive. Neki srpski povratnici su imali sreće pa su kuće uspeli da obnove, ali Radivoj Subotić u tom smislu nema čime da se pohvali. Za vreme rata Radivoj je napustio Gornji Miholjac i otišao u izbeglištvo u Srbiju.

Njegovi roditelji ostali su u selu da čuvaju kuću i imanje nadajući se da ih niko neće dirati. Noći su provodili u podrumu sve do trenutka kada je 1992. godine kuća minirana i srušena. Zahvaljujući upravo činjenici da su se u trenutku eksplozije nalazili u podrumu, tu nesreću su preživeli, ali je ceo prednji deo kuće tada razoren. Iako ih taj teroristički akt nije uništio fizički, na njihovoj psihi ostavio je veliki trag jer su ostatak rata proživeli u velikom strahu od novih napada i ugrožavanja života.

– Otac se posle svega jako razboleo i umro. Ja sam se vratio 1998. godine i zatekao ruševinu, koja ni danas, nakon toliko vremena, ne izgleda mnogo bolje. Pokušao sam da od države zatražim obnovu. Podneo sam zahtev, a kako grad Slatina i Gornji Miholjac kao njegovo prigradsko naselje nisu potpadali pod područje od posebne državne pomoći rekli su mi da na to nemam pravo. Istina, mama je dobila novac za obnovu, ali u iznosu od 5.500 kuna, što je smešana suma s obzirom na to koliku štetu je pomenuto miniranje prouzrokovalo. Ona je takav iznos iz neznanja i neobaveštenosti prihvatila – priča Radivoj za portal "Srbi.hr".

Treba reći da novac koji je Radivojeva majka dobila za obnovu nije bio dovoljan ni da se njime kupe dvoja vrata, a kamoli da se kuća obnovi, jer je ceo njen prednji deo i ceo krov uništen.

– Ja sam se na takvu odluku žalio i ponovo pokrenuo postupak koji je, nakon odbijanja nižih instanci, došao i do Upravnog suda u Osijeku gde sam išao na zakazane rasprave. Predmet je došao i do Vrhovnog upravnog suda u Zagrebu, ali je presuđeno da na obnovu nemam pravo, jer je, kako su rekli, majka za to dobila tih 5,5 hiljada kuna. Prvi zahtev podneo sam negde 2007. ili 2008. godine kada je donesen zakon da se zahtevi mogu podneti i za obnovu kuća koje se nalaze na područjima koji nisu na onima od posebne državne skrbi, a onda sam to ponovo uradio i 2010. godine. Sve bezuspešno i uz isto obrazloženje da je majka za obnovu već dobila novac – kaže Radivoj.

Prema kategorizaciji, oštećenje Radivojeve kuće procenjeno je kao oštećenje prve kategorije što je u stvari i najslabija kategorija od moguće četiri. Međutim, kada se pogleda kako ona i danas izgleda neverovatno je da kuća u takvom stanju bude procenjena da potpada pod prvu kategoriju. Prema onome što se vidi šteta je zaista velika i trebalo bi da bude najmanje treća, ako ne i četvrta kategorija.

– U rešenju Vrhovnog upravnog suda stoji da je moja majka dobila novac za obnovu u iznosu od pomenutih 5,5 hiljada kuna, a ja sam kao povratnik dobio još nekog građevinskog materijala u vrednosti od 8 hiljada kuna. Dobio sam 1.000 blokova, tonu cementa i kubik i po građe i više ni na šta nisam imao pravo. Tim materijalom samo sam uspeo da zakrpim zid na hodniku i kupatilo da ga možemo koristiti, a prednjih soba ni nemam – zaključuje svoju priču Radivoj.

U tako skrpljenoj kući Radivoj danas živi sa suprugom i majkom, a da nesreća bude veća preti mu i kazna Ministarstva za zaštitu okoline zbog toga što prednji deo kuće nije srušio i očistio ruševinu. Naime, oštećeni zidovi prete da se sruše na ulicu što bi moglo da povredi pešake koji tuda prolaze. Zbog svega toga Radivoj je na stazi ispred kuće postavio drvene prepreke da prolaznike upozori na opasnost i da tuda ne prolaze deca.

Zbog činjenice da je majka iz neznanja, a možda i zbog tada još prisutnog straha prihvatila iznos od 5,5 hiljada kuna Radivoj je na primerenu obnovu izgubio pravo i sada je primoran da živi u provizorno popravljenom domu. Više ne zna kako da se bori, a ne veruje da bi i bilo kakvi novi zahtevi nešto više promenili.