Drago sirotinjsko detinjstvo (kako se nekad živelo)

Omanja kuća od naboja u kojoj smo se rodili ja i moj brat, nalazila se odmah na početku prve ulice u selu. Još u ono vreme, kad je selo nastajalo, placevi za kuće su deljeni po nekom azbučnom redu, tako da je ta naša prva kuća koju je sazidao još pokojni deda, bila druga u redu, odmah iza Avramovih. U početku, to su bile samo dve prostorije, da bi nešto kasnije pod krovnu nastrešnicu bile dograđene još dve, od kojih je jedna bila kao nekakav ulazni hodnik, a ona druga je služila za kuhinjske potrebe. Iz sobe pozadi zimi se ložila zidana paorska peć u prednjoj sobi, oko koje je bila neka sklepana drvena klupa i tu smo naslanjali leđa na zagrejane opeke pećke. U uglu, iza te zidane peći, do duvara, bio je neizbežni zapećak. Tu je bilo uvek pretoplo i tamo bi se zimi opružili obično stariji ljudi, iako je baš tu vazduh bio i suviše suv. Ako tamo nije bilo ni dede ni babe, onda je to mesto zauzimao matori mačak i tu je preo i dremao. Sem u prednjoj sobi, gde je još deda postavio patos, u svim ostalim prostorijama pod je bio od same zemlje, koju je majka s vremena na vreme pomazivala vodom sa razmućenom goveđom balegom. Tako se prašina nije dizala i izgledalo je uvek čisto, mada sve to za zdravlje ukućana nije bilo baš prijatno. I od tog zemljanog poda, i od nepodzidanih zidova, bez bilo kakve izolacije, vlaga se svukuda uvlačila, a od nje su po običaju prva obolevala deca. Istina, dvokrilni prozori iz soba bili su sa dva okna, dok su oni iz kuhinje i na ulaznim vratima hodnika, imali samo jedno okno i zimi, ili kad dune severac, nije bilo baš prijatno. Ono, kroz veliki otvor pećke se iz druge sobe ložio tulaj, odnosno ogrezine kukuruznih stabljika, ili suncokreta. Svaki domaćin je to obavezno pripremao za zimu. Umesto zidanih zabata, ta naša kuća je imala daske okrečene u belo, a tu se nalazio i mali otvor gde su se postavljale lotre za penjanje na tavan. A tamo se nekada držala pšenica, sanduk sa brašnom za hleb koji je majka mesila jednom nedeljno, zatim luk, u žitu jabuke ili kruške i ostale seoske potrepštine. O pajanti na tavanu, zimi su visile suve kobasice, šunke i slanina, jer je svaka kuća u to vreme za zimu hranila svinje, i to ne ove kao danas, bele, gospodske, nego manguljice, koje su imale dugu kovrdžavu dlaku i u sebi puno masti. Ali, danas kažu da su proizvodi od te masne rase već istrebljenih svinja zdraviji, ne sadrže onaj opasan holesterol, a i mnogo lakše su se tovile, samo uz malo mekinja, načupanog štira ili kuvanih ljuski krompira.

Avlija je bila prostrana sa, na brzinu pravljenim, šupama, svinjcima, štalom, kokošinjcem, a tek tamo uvrh, negde je bio neki poljski nužnik, a mnoga dvorišta nisu imala ni takav najobičniji klozet. Ta naša avlija je do ulice bila ograđena daskama i drvenom kapijom, a unutra je kao ograda bila evedra (stabljike kukuruzovine ili suncokreta). Na sokaku je ispod belo okrečene kuće, obavezno stavljana i crna sokla i na zid, a i po drvenoj ogradi.

U skoro svakoj kući, vladala je puka nemaština u tim godinama posle Drugog svetskog rata. Jelo se šta se imalo. Mesa je bilo samo nedeljom i to pilećeg ili golupčijeg, a radnim danom su se pripremala ona jela za koja današnja pogospođena mladež niti je ikad čula, niti bi to u usta stavljala. Za doručak se spremala mandara, ladnjača, šufnudle (testo s krompirom), tašci sa pekmezom, pečena ludaja u plehu, a kad su za fruštuk bili skoverci ili pofezne (hleb u jaja) sa nešto čaja, onda je to bilo slavlje. Stariji su znali i da u čaj udrobe suvog hleba, ili se služila popara. I tako furtom i doveka, a fizički poslovi teški.

Ručak su odrasli obavljali obično radeći na njivi, a sastojao se od luka, soli, tvrdog domaćeg hleba i ocmoljene užegle slanine, ako je u kući bilo. Sa decom su kod kuće ostajale bake i one su i za svoje unučiće, a i za odrasle kad se vrate, obično kuvale ajnpren supu (od povrća) sa flekicama koje su same zamesile, nekakav cušpajz ili ajmokac, sos ili, jednostavno, bilo kakav čorbuljaš, bećar – paprikaš (bez mesa), valjuške ili nasuvo sa zaprškom od crnog luka, a turoštesto (rezanci sa sirom) ili sa makom, spremalo se obično četvrtkom, kao poslastica.

Kad se ogladni, ili za večeru, pokvasio bi se tvrdi hleb a potom pošećerio, ili namazao svinjskom mašću, posuo solju i alevom paprikom i tako su se budze (usne) omašćivale, a ako je u cimenti bilo i mleka, većeg užitka niko nije tražio. Deca su s nestrpljenjem čekala kraj novembra kada su se klale svinje i pravio disnotor. E tada su mogla, ne samo da labrcnu i oglođu, nego su smela i da se najedu pečenja i kobasica, a i da se zaslade salenjacima. Zimi bi, ne retko, zašla u špajz i tamanila slatko i kompot iz ostavljenih dunstflaša. Odrasli ljudi su se tih dugih zimskih noći, kad još nije bilo električnog osvetljenja, svake večeri okupljali kod nekog drugog, igrali karte mađarice ili rauba i pili iz fićoka srpsku mučenicu, ne samo šljivovicu, nego i onu dobijenu od kukuruza ili leba. Tom brljom se nazdravljalo, ali i psovalo, od onog: «Gajde ti gosine», pa, «Idi u ocov», «Lebarnik ti tvoj», «Zapuši labrnju», a kad bi se malo podnapili, znali su da kao stare «keše» ošajdare jedan drugog tako zdravo jako, da je onaj nagraisani samo vrištao. U tom pripitom stanju prigovarali su i svome najbližem komšiji koji ih nekad od strane opštine fenduje zbog neplaćenog poreza, govorili mu najpogrdnije reči, da je i flenter, i ugurcuz, i najgori dripac. Oduvek je naš seljak znao da bude i zaguljen, pogotovo kad je vat`o zjale i besposličio. Onda su se burili za svaku sitnicu, a bogami i postajali pravi dzindzovi.

I oblačenje je u ona vremena bilo ne samo oskudno, nego baš sirotinjsko. Ko je od starijih imao burkeš i ancug, sa micnom (beretkom) i amrelom, taj je bio i boljeg imovnog stanja, a ostali su se odevali u kojekakve andrmolje. Žene su bivale u običnoj prusli, sa pregačom preko suknje i sa velikom maramom na glavi. Deca, još ako su bila muška, zimi su nosila bakandže sa obaveznim blokejima, zatim neke pumparice, jankele i rekle, a devojčice su bile u najskromnijim haljinicama i kaputićima. Oni stariji su zimi obuvali drvene klompe, sa slamom u njima, da im bude toplije nogama.

I dečje igre su tada bile i drugačije i druželjubivije. Kad je bilo lepo vreme, igrali su se «vije», «žmure», «šore», «neka bije», «šapca – lapca», «klikeranja», a kad padne kiša, sačinjavali su «topove od blata» i njima pucali. Leti, u sred one žege, pravili su lule od makovog stabla i čaure i unutra stavljali prašinu pa je duvali i «kao», pušili. Kad se pak ujesen pokolju svinje, od svinjskih mehura su, trljajući ih da porastu i duvajući u njih uz pomoć trske, pravili bebuše i igrali fudbal. Nekad su duvali u svirale od zove ili u pištaljke od mlade vrbe. A zimi su još pravili i velike bentove tabajući lopatama vlažni sneg, i sa njega se spuštali saonicama daleko.

Odlazili su često i u obližnje zamrzle jamure i tamo se klizali, pravili tociljajke ili stavljali čorkulje na noge i krstarili ledenim prostorom. Često bi navukli i kakav balaban, a potom bili grđeni i batinani i od učiteljice i od majki. U školi su zbog svojih nestašluka i klečali u ćošku na kukuruzu, sedeli u «magarećoj klupi», dobijali packe šibom po vrhovima prstiju, ili po dlanovima svojih nejakih ručica, bivali u «zatvoru», a za majke svoje bili prave pustahije i čibezi.

Ipak, mada im je detinjstvo bilo bez kompjuterskih igrica i ostalih tekovina današnjeg modernog načina življenja, mnogi od njih su imali i srećnije i veselije detinjstvo, a sigurno su bili i zdraviji i druželjubiviji od današnje mladeži. Kad su odrasli, nisu im na pamet padali nikakvi poroci i izobličenosti, pogotovo droga i seksualni mazohizam i perverzije, što karakteriše mnoge mlade danas. Ili je to odmazda savremene civilizacije?!