Petar Šijan - osamnaest godina samoće u Lici

PRLJEVO - Srpska sela u Lici, nakon poslednjeg rata, uglavnom su opustela. U mnogima se više ni jedan dim iz dimnjaka, u ove jesenje dane, ne signalizira život, dok je u drugima stanovnika toliko da se lako mogu izbrojati prstima. Priča o Petru Šijanu iz sela Prljevo jedna je od mnogih o pustim ličkim selima.

Ni gračačko selo Prljevo nije zaobišla sudba izumiranja. U njemu, već poslednjih osamnaest godina, samo Petar Šijan trajno nastoji održati taj plamen života. Neki su dolazili i odlazili, neki umirali, neki samo povremeno tu boravili, dok Petar stojički uspeva opstati, boreći se sa bolešću, samoćom, divljim zverima i ličkim zimama.

Prljevo je ličko selo koje administrativno pripada opštini Gračac i nalazi se na samoj granici između Like i Dalmacije. Iako je od Knina udaljeno 22 a od Gračaca 35 kilometara, u oba pravca lošeg puta, deo je Zadarske županije pa samim tim više gravitira ličkoj strani. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Prljevo je imalo sedam stanovnika, deset godina ranije bilo ih je blizu dve stotine.

Danas je u Prljevu samo Petar Šijan, uz još dvoje troje komšija do čijih kuća pogled, od Petrove kuće, gotovo i ne dopire. On je, ove godine, proslavio punoletstvo od svog povratka iz Srbije. Pet godina je, kaže, proveo lutajući po Slavoniji, Vojvodini, dok se nije vratio svojoj kući. Da je ostao, ističe, zna da sada ne bi bio među živima.

– Osam meseci sam sa porodicom, nakon rata, proveo u Slavoniji. Obišao sam gotovo sva slavonska sela, nagledao se svega i svačega, i nisam sebe tamo pronašao. Odatle smo otišli u Šimanovce, a zatim u Bački Gračac i Odžake. Pet godina sam živio u Srbiji i onda odlučio da se vratim svojoj kući. Znao sam šta me čeka, znao sam da je ovde sve srušeno i opljačkano, ali ja tamo više nisam mogao opstati – kaže Petar na samom početku razgovora sa novinarkom portala "Srbi.hr".

No, pre nego što se ponovo vrati na priču o povratku, želi da nas upozna sa svojim Prljevom, onim nekadašnjim koje i danas živi u njegovom sećanju i svakoj uspomeni. Samo u Šijanima je tada bilo jedanaest dimova, u selu blizu pet stotina stanovnika, u svakom domaćinstvu bar po šestoro dece.

– Reći ću vam nešto u šta je danas teško poverovati. Godine 1959. ovde je centralizovana škola u kojoj je radilo pet učitelja. Iz Prljeva i Pribudića školu je pohađalo oko 180 đaka, a samo iz Šijana bilo ih je 15. Kada sam ja išao u školu, nije bilo ni klupa ni stolica, dve cigle sa daskom između njih, ali je zato bilo trideset pet đaka u prvom razredu. Žene su, u to vreme, rađale od šestoro do desetoro dece. U Prljevu je, Drugog Svetskog rata oformljen Odbor koji je brojao 330 domaćinstava, upisano je oko sedam stotina brakova, a samo iz četiri braka nije bilo potomstva. Ljudi su živeli od poljoprivrede i stočasrstva, teško ali su bili i hrabri i veseli. Od rane mladosti radilo se mnogo, ali su ljudi bili i zdravi i dugovečni. Ja nisam školovan čovek ali u rukama imam sedam zanata, zato što sam u selu učio i učeći radio – kaže Petar navodeći da je baš tako postao bravar, stolar, zidar, varilac, remenar, kovač, i sve po potrebi.

Čitav svoj život proveo je u selu, ne računajući one dve godine vojnog roka. Držao je, kaže, konje i krave, ovce i koze, pastuve i krmače, radio zemlju i uz sve to zarađivao i od svojih zanata. Zato su ga i želja i volja ponovo vratile na rodnu zemlju.

– Kada sam prvi put došao novembra 1999. godine, kako bih rešio papire, loše je sve ovo izgledalo. Sve porušeno, pusto, nigde nikoga nije bilo. Dvadeset i dva dana sam tada ostao, spavajući u kući jednog komšije. Ipak sam, nakon samo tri meseca odlučio da se vratim. Nisam bio u nekoj zavidnoj finansijskoj situaciji, ali sam imao jaku volju i veliku podršku najbližih. Zet je tada bio sa mnom, pomagao mi da raskrčim i očistim oko kuće. Šest punih dana smo samo palili granje i rastinje koje smo posekli, onda zamislite kako je izgledalo. Potom smo okopali baštu, zasadili povrće za dolazeće proleće – priseća se Petar.

„Možeš tražiti šta hoćeš, ali dobiti ništa nećeš“

Nisu samo prvi meseci nakon povratka bili teški, ni godine koje su se potom smenjivale nisu bile ništa lakše. Samo se upornošću moglo opstati, i biti optimista u najtežim izazovima. Platio je Petar tada priključak za struju oko 2.500 kuna, ali je na isti čekao punih deset godina. Jedinu svetlost, za sve to vreme, pružili su mu sunce i plamen sveća. Punih šest meseci bio je bez lipe primanja, bez mogućnosti da ostvari socijalu, zeleni karton. U to vreme njegovi lekovi su koštali sedam stotina kuna i mogao ih je kupiti samo zahvaljujući pomoći brata koji je živeo u Zagrebu.

– Svaki mesec on bi odlazio u banku i uplaćivao mi taj iznos koji mi je bio potreban za lekove. Kada sam, posle šest meseci čekanja, ostvario pravo na socijalu, otišao sam odmah u poštu da javim bratu da više ne šalje, da sam osiguran. U međuvremenu sam imao infarkt pa mi je brat rekao: „Poslaću ti još za oporavak“. Raskrčio sam put pa sam po sat i po pešačio do puta ka gradu. Često sam stopirao i uvek bi mi neko stao, povezao me. Bilo je dobrih ljudi, nikada mi nisu hteli to naplatiti iako sam svakome nudio – iznosi Petar neke od uspomena koje mu i danas oči zamagle suzama.

Krenuo je da nabavlja stoku kako bi, pored socijale, imao od čega živeti. Sinovac mu je tada dao dvesta evra da kupi dve koze, brat i sestra isto toliko,i tako je počeo. Taman kad je mislio da je stao na noge nedaleko od kuće, na jednom od prelaza, naišao je voz i pregazio tek oformljeno stado.

– Kada sam javio bratu šta se dogodilo samo mi je rekao: „Nemoj se sikirati, kad je sve otišlo – neka ide i to. Zametnućemo nove, nemoj padati“. Tako je i bilo. Od nove pošiljke, bratove, kupio sam tri koze i dve ovce. Obraćao sam se za pomoć ali se dobro sećam odgovora jednog čoveka, kojeg i danas pamtim, koji mi je rekao: „Možeš tražiti šta hoćeš ali dobiti ništa nećeš“. I bilo je tako, ni pileta nisam dobio. Ali evo me i danas, živim i imam sve što mi treba – tvrdi Petar.

Uz sve nedaće koje je imao uspeo je Petar, zahvaljujući svom radu, da izgradi štalu i pomoćne objekte, sanira roditeljsku kuću, i uz državnu obnovu opet vaskrsne svoju nakon četiri godine radova. Iako ima penziju od osam stotina kuna, ne žali se, jer uz svoje prošireno stado uspeva zakrpiti sve trošne rupe. Izvorska voda, kaže, leči telo, čist zrak dušu, a svaki dan u njegovom Prljevu i telo i dušu.

– Znate šta, kada sam se vratio iz Srbije i kupio kozu, ja se nisam mogao sagnuti da umuzem mleko. Posle sam oboleo od prostate, operisali su mi četiri tumora, osam operacija sam imao, a čeka me još jedna krajem ove godine, ali ja se osećam kao zdrav čovek. Ja pijem izvorsku vodu koja se ne može porediti sa gradskom. Kada mi je sin sa unukom došao i kupio vodu za piće, rekao sam mu da se ostavi toga, da ne zaboravlja gde je rođen i odgojen. Voda koja pređe preko tri kamena i da je otrovna postaje pitka i zdrava, a mi ovde imamo preko sedamnaest vrela. Zrak nije nigde kao ovde čist. Ovde nema ni fabrika ni zagađenja. Ljudi leti trče na more, a videli ste da, poslednjih godina, najveći broj ljudi oboleva od astme baš u blizini mora. Mene je ova klima sad ozdravila. Moj svaki dan je radan, od svitanja dok sunce ne zađe. Nije slučajno to što su ljudi ovde bili razvijeni, zdravi, i doživljavali duboku starost – mudro će Petar.

I zec gde je rođen, tu i glavu gubi

Duge ličke zime njemu ne predstavljaju problem. Spremio je, kaže, letinu za stoku, drva za ogrev, povrće iz bašte sortirao, hleb je naučio mesiti u šezdesetoj godini, pa ono najosnovnije ima. Trgovina, kad sneg nije prevelik, dođe kad nešto naruči, a on osim soli, brašna i sanitarija, nema neke prevelike prohteve.

– Nisu to više ni zime kao nekada. Ja se sećam vremena kada je po petnaest dana i noći padao sneg, svi ovi useci su bili zatrpani. Nismo se danima mogli probiti do najbliže komšijske kuće. Bude i sad snega, ali je sve to manje i brže prođe. Samo da nam je još nekako put napraviti, da nam je lakše do grada. Nema više ni autobusa. Jednom mesečno pošalju auto iz Gračaca, da mogu doktoru, ali po lošem vremenu je i put nikakav. Za odlazak u Zadar na kontrole, u bolnicu, plaćam taksi posebno, pa kad vide kakav nam je put… – na kraju će Petar.

Iako od svoje Like i rodnog Prljeva nikada nije odustajao, ono što kaže na kraju, ne uliva neke optimistične prognoze za njen bolji život u budućnosti.

– Ko je Liku raselio i Evropu je raselio, to ja tako vidim. Samo onaj ko je ovde rođen može ovde opstati, ovo voleti i živeti za ovo. Lika je, do sada, tri puta raseljena, a rekli su da je posle trećeg puta niko više ne naseli. Mogu ovde naseliti koga hoće, ali niko neće ovde opstati kao Ličani. Znate da i zec gde je rođen, tu i glavu gubi. Ljudi život provedu u Americi pa idu kući umreti, ili bar poslednju želju izraze da im kosti prenesu tamo odakle potiču. Vidite kakvo je danas stanje, koliko nas je, to vam sve govori – iskreno će Petar.

Možda je, baš iz tog razloga, on danas srećan čovek. Zna da je tamo gde mu je jedino toplo oko srca, ne broji godine već živi svaki dan. Dočekuje porodicu, unuku koja mu leti dođe i živi za te dane. Živi svoju Liku i sa Likom, svim onim i dobrim i lošim što mu je kroz život donela. Ne slavi rođendane, već punoletstvo koje mu ove godine simbolizuje povratak životu.