Milica Tomić iz Busija: Pradeda mi je bio Solunac, danas ja čuvam otadžbinu

BUSIJE - Porodica Tomić, izbegla 1996. iz Vukovara, deo nove sreće pronađene u glavnom gradu dobila je dve godine kasnije - rođenjem ćerke. Milica, prvo dete izbeglica iz naselja Busije koje je rođeno u Beogradu, posle dve decenije, ponos je Tomića i svojim statusom profesionalnog vojnika u Vojsci Srbije.

- Gledala sam TV seriju "Vojna akademija" i odlučila da i ja budem jednog dana oficir Vojske Srbije - seća se mladalačkih snova Milica Tomić.

Kada su Ljuba i Sanja Tomić sa sinom Mitrom izbegli u Srbiju, napravili su svoje porodično ognjište u njivama Busije, na zemunskom obodu srpske prestonice.

- Otac i majka iz Virovitice dali su nam nešto ušteđevine da kupimo plac, pa smo tada dozidali staru štalu i napravili svoj krov nad glavom. Bili smo jedini žitelji ovog sela, ali sa osećanjem sreće što smo živi i zdravi - priča nam domaćin Ljubo Tomić, nekada srpski dobrovoljac, a danas beogradski vozač.

Rođenje ćerke Milice, u maju 1998, bio je prvi srećan trenutak života u novoj sredini. Kada im je lekar u porodilištu "Narodni front" rekao da će majka Sanja roditi devojčicu, zadovoljni roditelji odlučili su da joj daju ime po hrabroj i odvažnoj babi Milici.

- Milica, kao prvo dete izbeglica iz naselja Busije koje je rođeno u glavnom gradu, oseća se Beograđankom i ponekad u šali zadirkuje brata da je on Slavonac, jer je rođen u Vukovaru. Odrastali su u ovoj kući, u kojoj nije bilo struje, i bili su dobri đaci - priča ponosno majka Sanja.

Znajući koliko je uporna i vredna, lokalni sveštenik, otac Milorad iz naselja Busije, mladu Milicu Tomić već oslovljava kao oficira. I kaže: - Milica Tomić je naša generalica iz Busija.
Milica je sa bratom hranila i čuvala stoku, sakupljala jaja, učila da kuva i igrala folklor tri godine u osnovnoj školi. Bila je vesela, malo tvrdoglava, a kako priča njena majka, tačno je znala šta želi od života.

- U detinjstvu su moji idoli bile pevačice, a u mladosti sam zavolela mlade oficire, njihovu vojnu uniformu i spremnost da se bore za svoju otadžbinu. Popularna TV serija definitivno je uticala na moju odluku da se profesionalno vežem za Vojsku Srbije - priča za "Večernje Novosti" Milica Tomić.

Markantna crnka, s krupnim očima i dečjim osmehom, iskrena je, ali i odlučna u svojim namerama. Njen otac je bio dobrovoljac u poslednjem ratu, ali ona nije zagledala njegovu uniformu. Nije, kaže, volela ni ratne filmove, niti čitala knjige o vojci, ali tek kada je odgledala seriju koja će joj, ispostaviće se, promeniti život, shvatila je šta želi.

- Volim vojsku, jer je ona simbol zajedništva, sloge, druženja, ljubavi prema zemlji i svom narodu. Pradeda Stevan mi je bio solunski borac, a ja ću biti čuvar svoje otadžbine - odbranila je Milica svoje motive da postane profesionalni vojnik.

AKADEMIJA Njene ambicije su da jednog dana, po uzoru na svog starešinu, bude podoficir, pa zatim i oficir Vojske Srbije. - Ako produžim ugovor, završiću vojne škole i akademiju, i braniću svoju Srbiju kao pravi oficir - obećala je vojnik Milica Tomić.

O tome nije pričala sa roditeljima, pa ni sa drugaricama. Sama je prošlog leta otišla u vojni odsek, prijavila se za regrutaciju, prošla kontrole i provere, položila zakletvu državi Srbiji i potpisala šestomesečni profesionalni ugovor.

- Mislili smo da se šali, ali kada je dobila poziv, obukla uniformu i stavila pušku na rame, shvatili smo da je to njena želja i njen izbor. Podržali smo je - govore nam ponosno otac Ljuba i majka Sanja.

Kao vojnik ženske čete Vojske Srbije prošla je obuku za pešadinca u kasarni "Vojvoda Mišić" u Valjevu. Bila je odličan strelac na 100, 200 i 400 metara u gađanju puškom, koju može da rastavi i sastavi za minut i nekoliko sekundi. Prekomandovana je u Požarevac, gde se ovih dana obučava za rukovanje minobacačem.

- Volim pešadiju, jer je ona stalno na terenu, uvek je u akciji. Ne smeta mi da zalegnem na zemlju, da gazim po blatu i da kisnem na vojnom poligonu. U Busijama me zadirkuju da puška, minobacač i pešadija nisu za devojke, ali ja im odgovaram - i devojke su vojnici - iskrena je Milica.

Priznaje da joj odgovara život u kasarni, gde boravi sa još dvadesetak devojaka. Ustaje u pet ujutro i posle fiskulturnih vežbi ide na časove obuke, koji traju do kasno po podne. Svetla u devojačkoj sobi se gase u 22 sata, a novo jutro donosi nove vežbe i obuke.

I kada je kod kuće, trči svakog jutra 2.400 metara i radi fiskulturu. U Busijama je već svi znaju i pozdravljaju dok trči:

- Zdravo, vojniče Milice!