Mitropolit Porfirije: Neka ova i buduća pokolenja slobodno žive i stvaraju

Prenosimo uvodnu reč Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog dr Porfirija na otvaranju Međunarodne konferencije o verskim manjinama.

Pre svega želim da izrazim radost što smo se okupili ovde u Srpskoj pravoslavnoj gimnaziji, školi koja pripada srpskom pravoslavnom narodu koji je manjina u Republici Hrvatskoj, da govorimo o verskim manjinama. Sa dubokim poštovanjem, blagodarnošću i ljubavlju želim dobrodošlicu svima prisutnima, a posebno onima koji su pomogli održavanje ove konferencije, i vama koji ste došli iz inostranstva, da sagledavajući problematiku kojoj je posvećen naš skup pomognete verskim manjinama i društvima u kojima žive, jer svedoci smo, uprkos razvijenoj zakonskoj regulativi, i u najrazvijenijim i državama sa duboko ukorenjenim demokratskim tradicijama, problemi vezani za inkluziju verskih manjina ne samo da su aktuelni, nego ponekad dobijaju i tragične razmere.

Vi ste ovde u prosvetnoj ustanovi Pravoslavne mitropolije zagrebačko-ljubljanske, koja zajedno sa još četiri drevne dijeceze pripada Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Hrvatskoj. Sama činjenica postojanja ove i ovakve škole dovoljno govori da se u Hrvatskoj razvija snažan potencijal da srpska zajednica bude uvažena i prihvaćena. Istina je da mi predstavljamo manjinu. Danas, ima nas tek nešto više od 4%, ali ogromna kulturna baština koju su naši preci stvarali vekovima na ovim prostorima obavezuje nas i motiviše da potencijale Republike Hrvatske još više unapređujemo ne samo da bismo očuvali našu kulturu za buduće naraštaje, nego da omogućimo ovom i budućim pokolenjima da slobodno žive i stvaraju dajući doprinos državi u kojoj žive; da budu konstruktivni i kreativni, dobri delovi društva. Da li smo dobri ne zavisi od toga da li smo većina ili manjina.

Neću ovom prilikom ulaziti u pravne, međunarodne i druge aspekte problematike verskih manjina. To ćete vi, koji ste eksperti za ovu oblast, uraditi u naredna dva dana. Ipak, želim da ukažem na jedan, čini mi se fundamentalan problem pristupu ovoj temi, kao i pitanju ljudskih prava uopšte. U svom pojavnom obliku on se odnosi na terminologiju, a suštinski, makar sa pravoslavnog, ali i hrišćanskog stanovišta uopšte, dotiče se cilja i dometa angažovanja svih savremenika koji žele da unaprede pošovanje i inplementaciju verskih i ljudskih prava.

Naime, osnovni termin koji poziva većinske zajednice na poštovanje prava manjina je tolerancija. Izvorno, ova latinska reč znači trpljenje, podnošenje, patnju. U ranoj hrišćanskoj literaturi, npr. kod svetog Kiprijana, imamo sintagmu tolerantia passionis, podnošenje patnje svetih mučenika Hrista radi. Slično je i u savremenoj medicinskoj terminologiji kada se kaže tolerancija na bol. Dakle, vekovima je, još od antičke, paganske Grčke i Rima, prisutna tolerancija prema ljudima i narodima druge vere, tačnije podnošenje potčinjenih verskih zajednica od strane onih koji imaju prevlast i moć u konkretnom društvu. Razlozi su uvek utilitarni: bolje je da država bude u miru i napretku, umesto trvenja i nestabilnosti.

Imajući ovo u vidu, zapitajmo se da li odnosi između većinskih i manjinskih verskih zajednica, makar u hrišćanskoj Evropi, treba da budu utemeljeni na toleranciji?

U osnovi hrišćanske antropologije je činjenica da je Bog – Trojica u Jedinici i Jedinica u Trojici, savršena „zajednica ljubavi“, stvorio čoveka, Adama, po podobiju Njegovom (Jak 3,9), po ikoni Božjoj (Post 5,1). Dalje, celokupno čovečanstvo nastalo je od ljudskog para koji je Bog stvorio, tako da su svi ljudi, nezavisno od boje kože, rase, jezika, obrazovanja obdareni dostojanstvom božanskog porekla. Apostol Pavle na Areopagu kaže: „Bog koji je stvorio svet… stvorio je od jedne krvi svaki narod čovečanstva“ (Dap 17, 24-26). Citiraću ovde prisutnog episkopa Irineja bačkog, mog duhovnog oca i učitelja, koji je rekao: „Hrišćanin ne živi samo pored drugog ili sa drugim, nego i za drugog, jer u svakom čoveku, nezavisno od njegove vere, boje kože i socijalnog statusa prepoznaje živu ikonu Božju i u njemu ljubi svog bogolikog brata ili sestru“. Posebnost koju imaju pojedinci i narodi nisu razlike koje razdvajaju nego Bogom dani lični pečati i darovi da bismo kroz njih mi darivali sebe Bogu i jedni drugima, da bismo mogli da obogaćujući jedni druge izgrađujemo zajednicu po ugledu na Boga koji je jedan u Trojici, da bismo kao bezbrojne ličnosti i mnoštvo naroda kroz ljubav i uzajamno poštovanje u radosti života delili jednu i jedinstvenu ljudsku prirodu. Svi smo pre svega učesnici te jedne te iste ljudske prirode pa tek onda imamo posebne lične, verske, nacionalne, rasne i svake druge identitete. Lepota i bogatstvo i jeste različitost u jedinstvu.

Dakle, koja načela treba da umesto tolerancije, čak i umesto različitih zakona i deklaracija, pa i onih najznačajnijih, vladaju u našim odnosima prema svima, bilo da je reč o odnosu većina prema manjinama ili manjina prema većinama, naročito o odnosu verskih manjina i većina? To su načela ljubavi i slobode, ljubavi i slobode koje je car Konstantin, koga mi pravoslavni slavimo kao svetog, objavio rečima: Svako neka veruje kako mu srce hoće!