Ispovest izbeglice iz Hrvatske: Posle bekstva sa ognjišta, kao da ne postojim!

ZUBIN POTOK - Čovek mora da istrpi sve ono što ga snađe u životu. A moj život su obeležile brojne nevolje. Pored života u izbeglištvu i pokušaja da porodici obezbedim, barem, koru hleba, trenutno mi je najteže što ne posedujem ličnu kartu. Jer, iako imam izbegličku legitimaciju, koju produžavam na dve godine, ličnu kartu ne mogu da izvadim, jer ne mogu da dobijem izvod sa matičnim brojem.

Nenad Matijević (40), izbeglica iz Hrvatske, sada nastanjen u Zubinom Potoku na Kosmetu, kaže da mu je od svih nedaća sa kojima se suočava ovaj problem najteži. I pored borbe za puko preživljavanje porodice, Nenadu dodatni teret predstavlja to što bez lične karte kao da ne postoji.

- Pošto lična dokumenta, koja sam posedovao, nisam uspeo da iznesem iz kuće u Hrvatskoj, sada ličnu kartu ne mogu da izvadim, jer izvod iz matične knjige rođenih nikako ne mogu da dobijem u mestu rođenja. Naime, pošto se opština u kojoj sam rođen, više ne zove Titova Korenica, već samo Korenica, u Karlovcu, gde sam svojevremeno vadio izvod, ne priznaju raniji naziv, tako da neće da mi izdaju izvod sa matičnim brojem. Podatke odnosno matični broj tražio sam i u osnovnoj i srednjoj školi, koje sam završio, ali su i one promenile nazive i ne izdaju svedočanstva sa prvobitnim nazivom - pojašnjava Nenad kako se našao u problemu iz kojeg ne vidi izlaz. Ističe da je i pored svoje nemaštine, svojevremeno angažovao i advokata da mu pomogne oko ličnih dokumenata, ali mu ni to nije pomoglo.

- Upravo zato bi pored brojnih, pre svega, egzistencijalnih problema, rešavanje dokumenata bilo za mene na prvom mestu, jer u Hrvatskoj posedujem oko 12,5 hektara imanja, koje bih morao da prevedem na svoje ime - jada se Nenad, nemoćan da se izbori sa novim zakonima Hrvatske iz koje je njegova porodica pobegla tokom ratnih dešavanja 1995. godine.

- Pošto me je ratni vihor zatekao razdvojenog od porodice, moji roditelji, baka i sestra izbegli su i četiri meseca nisu znali ništa o meni, misleći da sam mrtav. Međutim, tada su nestale osobe tražili putem oglasa u novinama, što su moji srećom i učinili, tako da sam stupio sa njima u kontakt. Rekli su mi da ih je Komesarijat za izbeglice rasporedio i poslao na Kosovo, gde sam im se i ja kasnije pridružio - priča naš sagovornik, čija je porodica bila jedno vreme smeštena u Gazivodama u kolektivnom centru, ali je zahvaljujući radu i dnevnicama uspeo da kupi kućicu u Zubinom Potoku, gde su se preselili 2011.

- Iako kuća ima samo dve sobice, bili smo presrećni što imamo krov nad glavom. Međutim, tu sreću nam je pomutila smrt moje mlađe sestre Nade. Nedugo zatim, od tuge za ćerkom i unukom, ali i rodnim krajem, umrli su mi otac Mile i baka Milka - nastavlja svoje tugovanje Nenad, koji svoju porodicu izdržava nadnicama, radeći privatno za dnevnicu. - Ništa mi nije teško, samo da obezbedim mojoj kćerki, supruzi i majci barem najosnovnije za život. Međutim, najteže mi je što meni nema ko da pomogne da dođem do ličnih dokumenata.


BEZ TUĐE POMOĆI

- Niko mi prilikom kupovine kuće nije pomogao, niti dao ni centa. Samo su nam oko dogradnje jedne sobe i postavljanja podova pomogle humane žene iz Zubinog Potoka, Ljiljana Perović i Slobodanka Lekić - priča Nenad.