Ni pravde, ni pomirenja

BEOGRAD - Pravda je zadovoljena, izjavio je Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, neposredno nakon objavljivanja presude Radovanu Karadžiću. Nije, gospodine Bramerc. U Hagu pravda nije zadovoljena već je pogažena, obesmišljena kao pojam. U Hagu su optuženi i osuđeni (neke je smrt „spasla“) svi politički lideri (predsednici država i vlada), te vojne i policijske starešine srpskog naroda; iz Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Svi. Iz redova drugih naroda – nijedan. Izetbegović, Tuđman, Silajdžić, Ganić, Delić, Tus, Červenko, Seferović, Bobetko, Šušak, Mesić, Stipetić… niko. Neupućen, potpuno neobavešten čovek, kome bi predočili ove podatke, mogao bi da zaključi samo jedno; Srbi su ubijali koga su stigli, Srbe nije ubijao niko.

Ako nije tako, a svi znamo da nije, šta je to za sve ove godine govorio i na kraju zaključio Haški tribunal, osnovan kao specijalni sud za ratne zločine od 1991. godine na prostoru bivše Jugoslavije. Opet je moguć samo jedan zaključak: Srbi nisu narod dostojan pravde, Srbi su narod niže vrste, njihove žrtve nisu vredne ni spomena.

U Sarajevu je za vreme rata ubijeno više od osam hiljada Srba. Objavljena su i njihova imena. Niko nije odgovarao. Alija je ubice lično nagrađivao.
Hrvatska je proterala 450.000 Srba, počev od 1990. zaključno s „Olujom“. Da li je neko za to odgovarao? Nije. Radovan Karadžić je osuđen po osnovi „komandne odgovornosti“. Zašto niko od Hrvata nije u Hagu osuđen po osnovi komandne odgovornosti? Tuđman, Šušak i Bobetko nisu ni optuženi, a Gotovina, Markač i Čermak oslobođeni su i pored činjenice da su u „Oluji“ imali bukvalnu komandnu odgovornost, na terenu, u uniformi, među ubijenim Srbima i njihovim zapaljenim kućama. Ali, to su samo Srbi, oni se ne računaju. Za Hag i deo međunarodne zajednice Srbi nisu dostojni pravde.

Hag je oslobodio Nasera Orića i Ramuša Haradinaja iako je nesporno utvrđeno da su lično ubijali. To se u Hagu ne računa pošto su ova dvojica ubijali Srbe. Haradinaja je iz Haga u Prištinu dovezao avion nemačke vlade. Valjda i to nešto govori. U Sisku je 1991. godine ubijeno više od 500 Srba. Taj podatak prvi je objavio Stipe Šuvar. Za ovaj zločin niko nije odgovarao. U toku je suđenje jednom lokalnom sisačkom policajcu. U Sisku je te godine, kao „dragovoljac“, boravio i Ivan Vrdoljak, doskora ministar u vladi Zorana Milanovića, za koji dan naslednik Vesne Pusić, na čelu Hrvatske narodne stranke. Sve govori da ga je boravak u Sisku preporučio za visoke funkcije. Ovakvih i sličnih primera, gde Haški tribunal nije pokazao ni zrno interesovanja, pošto su žrtve Srbi, mogu da navedem stotine.

Haški tribunal nije doprineo pomirenju naroda bivše Jugoslavije, naprotiv, dodatno ih je zakrvio. Zašto? Zato što nije osnovan da bi mirio narode, već da bi jedan narod optužio.