Na današnji dan rođena je žena koja je spasla više od 12.000 dece iz ustaških logora

Diana Budisavljević (15. januara 1891 -  20. avgusta 1978.), rođena Obekser, je Austrijanka koja je iz ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela.

Bila je udata za Srbina Julija Budisavljevića, hirurga i profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, a za postojanje koncentracionih logora u kojima su pravoslavne žene sa decom saznala je slučajno od jedne rođake.

Baš u uvodu „Dnevnika“, u prvom od 388 zapisa koje je Diana uredno vodila tokom skoro pet godina danonoćne borbe da sačuva živote što više malih logoraša, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima.

- Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslave vere ne postoji nikakva akcija pomoći - piše Diana.

„Dnevnik“ opisuje vređanja, prepreke, odbijene molbe, decu za koju je Diana znala da im se bliži kraj, bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, te nemačkim generalima, koji su bili mnogo raspoloženiji

DIANINA AKCIJA NAJOBIMNIJA TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA U zvaničnim publikacijama, kao i na sajtu Spomen-područja „Jasenovac“, ime Diane Budisavljević nalazi se pod odrednicom „Spasavanje dece“. - Akcija koju je organizovala Diana Budisavljević bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi - stoji na sajtu.

da pomažu pravoslavcima od ustaških vlasti... Tu čitamo i kako je odlazila, sama ili sa saradnicima (među kojima su bili profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić), u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak, pa čak i u Jasenovac, i odatle „otimala“ od ustaša izgladnelu i bolesnu decu.

Spasena deca bila su smeštena na razne načine. Deo je bio smešten po raznim hrvatskim porodicama, deo po objektima katoličke crkve, a deo po objektima koji su bili tek nešto malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Ante Pavelić je dozvoljavao da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag njihovom poreklu. Mnoga deca su odrasla sa promenjenim indentitetom i nikada nisu saznala istinu o svom poreklu, veri i indetitetu.

Za svu decu Diana je pedantno vodila kartoteku kako bi im sačuvala identitet i kako bi posle rata roditelji mogli da pronađu mališane. Ali, svu dokumentaciju i sve fotografije morala je da preda 1947. godine, po naređenju Ozne. Ta konfiskacija je za nju predstavljala „smak sveta“, jer to je značilo da neće uspeti da neku decu vrati svojim pravim roditeljima. Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH.