Intervju sa Ankom Mirković

VALJEVO - Anka Mirković - ime i prezime koje većini građana Srbije, ali i okolnih "država" ne govori ama baš ništa. Njeno ime se jako retko pominje u medijima... dnevne novine su za proteklih 24 godine napisali svega tri ili četiri članka. Nisam čak siguran, tačnije zakleo bih se i da nijedna televzija sa nacionalnom frekvencijom nije napravila neki intervju sa njom.

Ali, ako kažem da je to žena koja je pre 43 godine rodila junaka novog doba - Stojadina Mirkovića Coleta, jedva 3% građana će imati pojma o kome se radi.

Sticajem okolnosti, treće subote septembra meseca 2015. leta Gospodnjeg, kada sam se sa drugarima zadesio u Valjevu pade mi napamet baš ona, odnosno on - Stojadin Mirković. Međutim, kako mu naći grob i spomen ploču ili tako nešto. Stetih se i moje drugarice, bivše koleginice da bi mi ona mogla pomoći. Nazovem je na telefon, ona se obradovala, a ja kažem šta mene muči. Kaže mi, da zna o kome se radi i da će učiniti sve da mi pomogne, jer situacija je bila takva da nemamo mnogo vremena, a i neradni dan subota nam dodatno otežava situaciju. Posle dvadesetak minuta ona mi saopštava ohrabrujuće vesti da je našla čoveka koji bi nam pomogao da stupimo u kontakt sa teta Ankom.

U brdima iznad Valjeva, postoji jedno malo planinsko selo Gornje Leskovice (tipično šumadijsko selo), nekih dvadesetak kilometara od centra severozapadne Srbije. Dolazimo tu u kasnim popodnevnim satima u kome nas meštani navode do kuće u kojoj se rodio Obilić sa Povlena, odnosno naš Cole.

Na vratima ruralne kuće dočekuje nas teta Anka, Stojadinova majka, sa blagim osmehom na licu, ali vidi se u njenim očima da se krije prevelika tuga. Tuga koja nikada neće prestati, jer kao što ljudi kažu: - "Lažu da vreme leči sve". Pretpostavlja ona i zašto, tačnije zbog koga smo došli. Nudi nas sa kafom, medom i kolačima.

Ispričala je teta Anka, Coletova mama svoju ispvoest. Priča od koje bi i kamen proplakao...

Pričala je o njegovom detinjstvu, kako je bio dobro i poslušno dete. Kako je rano ostao bez oca, u šestoj godini. Kako su ga drugari voleli i poštovali. Imao je i jednu devojčicu, kojoj bi uvek sa ekskurzije donosio neku sitnicu. Voleo je da vozi, maštao je o traktoru sa kojim bi nastavio da radi očevo imanje. Stojadin ima starijeg brata Dobrivoja, koji njihovoj majci podario unučiće. Oni joj predstavljaju jedini lek i radost u životu.

Čitav komšiluk se skupio tog decembra 1990. godine, kada njihov Cole, ponos Gornjih Leskovica polazio u armiju. Sve želje su bile usmerene na uspešno odsluženje vojnog roka i povratak kući. Majka Anka je najviše brinula. To su bila vremena kada su se nad Balkanom počeli mutiti oblaci najavljujući užasno "nevreme i oluje" tj. rat i raspad tadašnje jugoslavenske države. Otišla je majka Anka sa sestrom i njenom decom u Banja Luku na zakletvu svom mezimcu, koji se tu obučavao za tenkistu. Već tada u januaru 1991. videla je da nešto ozbiljno ne štima i da je Cole birao gde će da sedne u lokal i da ne sme da uzme ništa od nje. Tada ga je poslednji put videla živog.

Javljao se njezin Cole ponekad, na telefon, ponekad i pismom. Jednoj rođaci je čak poslao i sliku, u vojnoj uniformi, tek što se ošišao. Trebao je Cole kao najbolji vojnik u kasarni da ostane u Banja Luci i da bude asistent novim regrutima za obuku na tenkovima, ali došlo je do promene plana jer je tako naređeno “sa vrha“. Upravo ti, najbolji su poslati u Bjelovar, gradić koji se nalazi 70-80 kilometara istočno od Zagreba.

Ni u najružnijim snovima nije Stojadinova majka mogla da sanja da će njen sin da pogine, da položi život u odbrani otadžbine. Sam čin Coletove pogibije je bio herojski. Nije dozvolio da kasarna koju je čuvao padne u ruke agresorima. Čak je odbio i naređenje svog komadanta Milana Tepića, majora JNA, da se povuče i kasnije preda sa ostalim vojnicima. Znalački je upravljao sa transporterom i pucao po napadačima. Njegov "oklopnjak" je pogođen "zoljom". Odleteo je u vazduh odnosno legendu! Mađarski carinici su pomislili da je pala atomska bomba.

Pune četiri godine je trebalo da prođe od Coletove pogibije da bi njegovi posmrtni ostaci bili dopremljeni u Srbiju, odnosno Gornje Leskovice, gde je sahranjen. Niko od visokih državnih službenika i oficira protekle dve decenije nije obišao majku Anku. Par puta su došli ljudi iz opštine Valjevo, kada joj je uručeno i nekoliko zahvalnica, odnosno orden za zasluge u odbrani i bezbednosti. Daleko više su učinili nepoznati ljudi, pišući pisma i govoreći da majka Anka može da bude ponosna na svog Coleta. Ljudi u Kruševcu su samoinicijativno uspeli da pokrenu jednu peticiju za ulicu po Stojadinu Mirkoviću.

Sve to je ispričala teta Anka u kameru, a pokazala nam je i parcelu gde su na mesnom groblju pokopani ostaci njenog sina. Pošto se već smrkavalo, nju smo odvezli kući, a mi smo produžili u školu, ispred koje se nalazi spomen-bista Stojadina Mirkovića. Poklonila nam je teglu meda. Mada je nama najveći poklon što nam je ispričala priču o Coletu.

Kazala nam je još i kako se već sprema za parastos koji će po 24. put održati 29. septembra za svoje dete. Najavila se i delegacija iz Udruženja ratnika, potomaka i poštovalaca 1912-1920 da će doći, koji su jedni od retkih da joj često dođu. Dok smo se vraćali kući, ramišljao sam o jednoj neverovatnoj činjenici. A to je: šta bi bilo, da je Cole poginuo kao vojnik "druge strane". Verovatno bi mu bio podignut veliki spomenik, ne samo u njegovom rodnom mestu, već i drugim gradovima. Nekoliko ulica bi ponelo njegovo ime. Put do njegove rodne kuće bi bio asfaltiran i obeležen putokazima na svakih 200 metara. Njegova porodica bi dobijala udarne termine na televizijama, čak i onda kada nije godišnjica pogibije.

Zaista mi je neverovatno da ovakve stvari zanimaju mali broj ljudi u Srbiji. Da li smo toliko postali bezosećajni i sebični ili je u pitanju samo puko preživljavanje u vremenu Novog svetskog poretka.


(Pr)ocenite sami.