Stazama jasenovačkih mučenika 2015

JASENOVAC - Ne verujem da postoji osoba na ovom našem podneblju gde živimo već vekovima, mi i naši preci, a da nije čula za pojam "Jasenovac". Šta ljudi zaista misle i šta se dešava u njihovim glavama kada neko izgovori to ime, naslov zaista ne znam. Zavisi od toga šta su naučili u školi i(li) kod kuće.

Prevalih tri i po decenije preko leđa, a jasenovački kameni cvet sam gledao samo preko slike. Ono pre rata i raspada bivše nam države, dok sam išao u osnovu školu, na ekskurziju su nas vodili samo jednom u 3. razredu i to je bila nešto kao rekreativna nastava na Kranjsku Goru, podno Triglava, na nekadašnjoj tromeđu Jugoslavije, Austrije i Italije.

Dva puta smo se očešali o Jasenovac, jednom kada smo išli do Slovenije, a jednom kada smo se vraćali. Nijednom nismo svratili u Jasenovac. Nagodinu se već zaratilo... Čak ni starije generacije iz moje škole nisu išle u Jasenovac. Zašto i kako, godinama mi nije bilo jasno. Kasnije, kada čovek pročita nekoliko knjiga, porazgovara sa učenim ljudima, onda i shvati da je neznanje najjače i najmoćnije oružje borbe protiv "malog" odnosno slobodnog čoveka. I da sve ove stvari nisu slučajnost.

Drugar Pane mi pre dve nedelje saopšti da postoji neki dobar čovek, rođen preko Drine i da je voljan da vodi ljude besplatno u Jasenovac 13. septembra. Hm... "Besplatno?", razmišljam u sebi. Ne volim kada je nešto besplatno, a živo me zanima ko je taj tip i kakve su njemu zaista namere sa ovim putovanje. Ovo me život naučio poslednjih godina da sumnjam u besplante stvari ili pak on jeftine, jer upravo na tim "jeftinoćama", se kriju ideje koje se (pre)skupo plaćaju. Tako da sam odmah i pozvao gospodina Radovana sa željom da se raspitam o čemu je reč.

Spomenu on da nema u ovoj priči nikakve političke pozadine, a i da je voljan da plati ako treba i dva autobusa, samo zato da ljudi vide šta znači Jasenovac. Da to nije samo nekakv mit, kako pokušavaju zadnje dve decenije, ako ne i više da nam zamažu oči, niti je to samo jedno seoce na tromeđi Slavonije, Banije i Bosne. Već da taj pojam predstavlja još milion drugih pojmova. Upitah ga samo još, da pozovem još nekolicinu ljudi iz mog okruženja za koje sam pretpostavio da bi išli na ovakvo pokloničko putovanje, na šta dobih potvrdan odgovor.

Za par dana desetak ljudi mi je dalo potvrdan odgovor... i još pet dana pred put Radovan mi saopšti da nema mesta više u autobusu, koji je polazio iz centra Beograda. Hoću da kažem i ovo da je samo jedna osoba iz našeg društva bila u Jasenovcu dva puta. Ostali niko, nikad. Pored toga, sa nama u autobusu su bili i članovi bratstva iz pravoslavnog manastira Slanci.

Još tada dok su se pravili planovi za put, rekao sam ja Radovanu da ćemo mi nositi naše crne majice, na kome je ispisan tekst vezan za Jasenovac i njegove žrtve 1941-1945. Pošto njemu to nije ni najmanje smetalo, poneto je svih 15 komada koliko smo imali.

Zbog straha od zadržavanja na granici mi smo odlučili da se na put krene u tri sata izjutra, što je mnogima došlo kao ideja da se ipak ne spava, jer san od dva ili najviše tri sata više bi doneo štete nego koristi. Tako da smo otišli u naselje Busije, gde nam je priređen ispraćaj. U toj večeri nam se nekim čudom pridružio novi saborac Srki sa Korduna.

Nešto pre 03:00 sata, na parking kod Sava centra dođoh sa Oliverom gde nađoh i dalmatince Miju i Peđu. Nama prilaze krupni ljudi sa jaknama, kapuljačama, crnim bradama i brkovima... sve je ukazivalo da se radi o migrantima. Kad jedan od njih pita: - "Da li vi idete u Jasenovac?"...

- "Da, naravno", odgovaram, čudeći se kako "migranti" pričaju srpski. Zapravo setih se da monasi i sveštena lica se ne briju.

U narednih pola sata skupilo se još ljudi, negde oko 35 (što znači da nas je neko ispalio u svojoj nameri da ide), pa je odlučeno da se krene u najveći srpski grad pod zemljom - Jasenovac.

Na putu do granice nismo imali nikakvih problema, a na graničnom prelazu Batrovci je naše zadržavanje potrajalo skoro sat vremena. Ne zbog Turaka koji se vraćaju u zemlje Evropske Unije, već zato što su hrvatski policajci imali "dojavu", da jedan naš član navodno nosi oružje!? Jeste naš drugar policajac po profesiji, ali nije jedini. Ovo je samo izazvalo nepotrebne sumnje sa naše strane.

Nakon granice smo imali jednu pauzu gde sam konačno i upoznao ljudinu Radovana. Hteo sam ja da to bude i ranije, odnosno prethodnih dana, ali poslovne obaveze, kako meni, tako i njemu nisu to dozvolile.

Kreće se dalje...

Prvo smo išli u selo Jasenovac, gde smo otišli na Svetu arhijerejsku liturgiju, koju su držali vladika Atanasije i episkop slavonski g. Jovan, zajedno sa sveštenicima Srpske Pravoslavne Crkve, za jasenovačke novomučenike. Mala crkva, kuća Božja bila je prepuna vernika koji su došli na praznik, 700.000 svetih jasenovačkih novomučenika.

Ovako nešto u Jasenovcu se održava više od tri decenije, a ja nažalost ove godine tek prvi put čujem za taj dan, odnosno 13. septembar. Znam da je koncentracioni logor Jasenovac osnovan 21. avgusta 1941. a zatvoren 22. aprila 1945. Tako da me ovaj datum malo i zabunio.

Liturgija je baš i potrajala, a nakon toga je upriličen jedan obrok za posetioce. Ono po čemu su nas mnogi ljudi spazili jesu majice. Pored toga, što su se ljudi zanimali kako da ih nabave, Zoki je bio upitan od jednog čoveka (verovatno policajca u civilu) iz koje smo mi organizacije ili pokreta, verovatno je mislio da je u pitanju nešto što mediji popularno nazivaju "desničarske organizacije", pa da smo došli da pravimo incidente i probleme. A nama to nije bilo ni na kraj pameti, iako sam razmišljao baš malo o tome, da je samo naše prisustvo tamo provokacija.

Posle jasenovačke crkve i liturgije, otišli smo do memorijalnog spomen-parka koji se nalazio malo dalje, gde se nalazi muzej, lokomotiva i vagoni i čuveni kameni cvet, delo Bogdana Bogdanovića, arhitekte iz Beograda.

U samom muzeju postavka je odrađena prilično siromašno i neozbljno dodao bih... nedovoljno da stranci, a i domaći posetioci shvate na pravi način zašto je Jasenovac najmračnija, najtužnija i najtragičnija priča srpske istorije poslednjih dva-tri stoleća.

Nakon posete muzeju, otišli smo do Kamenog cveta. Usput smo sreli jednog starca Miloša Ćirića, koji ima oko 80 godina, poreklom je sa Kozare, a preživeo je koncentacioni logor Jasenovac, jer mu je jedan nemački vojnik Vermarhta spasio život. Sa njim smo napravili i jednu zajedničku sliku.

Pošto jasenovački logor iz vremena Nezavisne Države Hrvatske (NDH) obuhvata i Donju Gradinu, tako smo mi još ranije imali dogovor da posetimo i taj memorijalni kompleks. Međutim, to je značilo da moramo opet prelaziti granicu sa BiH, tačnije u Republiku Srpsku. Na graničnom prelazu opet problem sa Peđom. Tačnije mi smo svi "zeleni", a on je "crven"... nismo uspeli saznati zašto je to tako.

Jedan veći deo naše grupe je imao vodiča sveštenika, koji im je u šumi pokazao kako je to mučilište pre sedam decenija izgledalo. Dok je manja grupica zaostala čekajući Peđu pa smo ne znajući za njih (mreža u romingu je pravila problem), otišli da posetimo svečanu akademiju, koja se održavala u jednoj kućici, pored šume. Stizale su nam poruke da je vreme za pokret, pa smo morali ranije da napustimo predavanje.

Krenulo se nazad autoputem jer je valjalo da se još spremimo sutra za poslovne obaveze. U autobusu posle određenog vremena krenula je i pesma, što nas je dodatno zbližilo sa ljudima iz slanačkog manastira. Mene je oduševilo njihovo izvođenje svetosavske pesme o Rastku Nemanjinom.

Kada smo ulazili u Beograd, to je krenuo i neki vatromet. Šala je bila na račun našeg drugara, koji nije smeo da ide na ovo putovanje, da nam je to on spremio doček, što smo se vratili čitavi.

Mislim da je mnogima iz našeg autobusa bilo drago što smo otišli na ovakvo putovanje, jer smo tako imali priliku da vidimo i čujemo ono što nam je bilo uskraćeno, što kroz kućno, što kroz školsko vaspitanje ranijih godina.

Ovim putem jedno VELIKO HVALA Radovanu, čoveku, bez koga ovog putovanja ne bi bilo, bar ne za nas. Prosto mi je neverovatno da neko ima toliko razvijenu nacionalnu i duhovnu svest, a u isto vreme je spreman da to podeli sa nama, njemu "nepoznatim" ljudima.