Izveštaj sa Šestog Cerskog marša

ŠABAC - Uh... kako je bilo? Pitanje koje sam dobio na telefon večeras, bar pet puta.

"Odlično!" - odgovaram.

Prošle godine sam prvi put bio učesnik Cerskog marša. Uistinu, nisam ni znao da postoji tako nešto. Sasvim slučajno, moj pajtos Peđa se našao u muci, da nema dovoljno ljudi da ide na taj peti Cerski marš, pa sam rešio da mu pomognem, ne samo svojim prisustvom na toj manifestaciji, već i izradom plakata, koji nam je pomogao da skupimo ljude za dva autobusa.

Od tada jeste prošlo godinu dana, ali se pored toga mnogo stvari izdešavalo u našu korist. No, da ne drvim sada o svemu tome, čuće se u narednim vremenima za to.

Ovaj put, organizacija vođenja ljudi iz Beograda i okoline, pojačana je sa još nekoliko ljudi. Tako da su pored Peđe i mene, uključili Stane, Mića i Zoki.

Prvobitno smo se nas petorica zaleteli, a ja prvi, da će nam dva busa biti malo. Ali ajde da ipak ne trčimo pred rudu, uzmemo samo ta dva busa po nešto povoljnijoj ceni nego ranije. Nisam ni računao da će biti likova koji će nam otkazivati put i to u poslednjim momentima, a bilo je i onih sa "super izgovorima" za nedolazak. Zaboravio sam ja na to gde i u kojem vremenu mi živimo. Da ova i ona vremena nisu ista, tačnije ljudi nisu isti.

Na kraju je račun izgledao da smo mi imali 50-ak ljudi u autobusu, a među njima najbrojnija je četa iz Kertiza. Za one koji ne znaju gde je taj Kertiz, neka malo potraže na internetu, neće škoditi da prošire svoje znanje iz geografije. Ne samo što su najbrojniji, već momci stvarno vrede. Oduševili su me po više stvari. Tako da njima sve pohvale upućujem i to javno!

Uglavnom, nešto posle 6 sati izjutra te nedelje 16. avgusta stižem na glavnu Železničku stanicu, odakle je bio dogovor da krene naš autobus za Šabac. Već me gomila njih nestrpljivo čekala, a ne razumeju da ja ne živim u "krugu dvojke" već daleko na periferiji gde 'ladan vetar duva. Skupilo se naše mladosti, cura i momaka, ornih za jedno veliko pešačenje od 35 kilometara. Pre polaska načinjena je jedna grupna fotka kod Plave lokomotive, a onda prebrojavanje i pravac za Obrenovac, ne za Čačak (iako je od par pojedinaca bilo i takvih predloga, ali to ćemo mi ići tamo nekim drugim povodom...), gde smo pokupili dvojicu momaka. A inače moram da spomenem i jednog mladića iz Kosovske Kamenice, koji je jutros stigao u Beograd, samo za jednim ciljem, da bude učesnik Cerskog marša. Kako ovakve stvari nisu baš jednostavne za njega, tačnije to je i trošak, to je Stane rešio da ga časti za kartom do Šapca.

Stižemo u Šabac nešto pre osam časova, kad vidimo da ispred šabačke crkve sve prazno (?!), nigde nikoga, ni za leka... Pa nismo valjda omašili datum, a ni grad... veli nam neki čovek da su oni liturgiju ranije završili i de je već kolona krenula ka Tekerišu. Aaaa?! Vozi miško (ako treba i u rikverc), za kolonom, ima da ih stignemo... Posle nekih 800 metara, nađosmo Cersku brigadu i zaustavismo kolonu. Peđa je mahao zastavom ko Boško Jugović na Kosovskom boju dok smo se jurcali sa kolonom. Uglavnom, Boža videvši da mi stižemo zaustavi kolonu, a mi ko pali sa marsa izlazimo na vrat-na nos i Zoki odmah vadi transparent, čisto da ljude u koloni upozna koga su trebali da sačekaju. Onda smo se izmešali i svi postali kao jedan.

Nismo mi nigde žurili, već polako jedna ispred druge noge i klac, klac, polagano prolazimo sela: Jevremovac, Varna, Bojić, Slatina, Volujac, Rumska... Posle nekih desetak kilometara odrediše nam pauzu u dvorištu osnovne škole. Tu smo malo prezalogajili, popili vode... A inače cisterna sa vodom nas je baš dobro snabdevala čitav marš. Ja sam tada već bio "na iglama", jer nikako da dobijemo naše majice koje smo baš u Šapcu poručili pre 7 dana. Kolona kreće a mi ih tek dobijamo u šake!? Pauze su bile kratke, ali i česte, na svakih dva-tri kilometra. Naš barjak je kružio po našoj brigadi, ali je sa ponosom nošen visoko podignut.

Kako je marš odmicao tako su mnogim učesnicima, a među njima je bilo i naših, oticale noge, tačnije žuljevi. Meni nisu, da li je u pitanju kondicija, godina proizvodnje ili pak geni, ne bih znao šta da kažem, ali valja se... Stajali smo u skoro svakom selu i domaćini su nas često pozdravljali, verovatno diveći se našem entuzijazmu za ovakve ideje. Putanju pored bazena smo ove godine preskočili, ali smo zato posetili farmu krava, gde su se "slični sličnima radovali".

Bilo je i momaka i cura koji su morali potražiti prevoz, tačnije pomoć vojnika sa ambulantnim kolima, a među njima i naš Stane. Koleno ga je pred kraj izdalo. I Zoki je razmišljao o sličnoj pomoći, ali je u poslednjoj sekundi odustao, jer se bojao da ne dobija packe ostatak života, od onog bećara koji se nešto navrzao na Čačak ili Prijepolje.. ne znam više šta je u pitanju, znam da je nešto južno. Tako da smo pred Tekerišom se svi skupili, napili i najeli, pa u pravoj koloni krenuli sa pesmom ka spomeniku junacima iz Cerske bitke.

Ulazimo u Tekeriš, a kod spomenika je odjekivala pesma "Marš na Drinu", što nas je sve oraspoložilo posle silnog pešačenja. Osećali smo se ponosno, baš kao da smo pobedili, a jesmo, pobedili smo umor, lenjost, melaholiju, depresiju... Odmah nas je pozdravio čovek koji je pre 5-6 godina pokrenuo čitavu ideju Cerskog marša. Zatim smo čuli himnu (kraljevine) Srbije "Bože pravde", što me u ovakvom izvođenju baš začudilo i to prijatno. Kratak, primeran govor je održao i Boža Katić, predsednik UG Cerski marš iz Šapca. Sveštenik je služio parastos za poginule vojnike, koji su živote davali za slobodu Srbije pre 101 godinu.

Nakog ceremonije usledio je odmor, odnosno odlazak u školsko dvorište, gde je bio organizovan ručak za učesnike. Ne znam šta je bilo na meniju, meni je hrane već bilo dosta, pa smo zato nas par seli ispod šatre gde je pevala Lepa Milica i pozivali naše drugare da čuju čuvene stihove one poznate pesme o garavuši. Pozivali smo i neke pajtose koji su hteli da idu sa nama, ali su odustali u poslednjem momentu, misleći kako je to previše naporno za njih. Zoki je tako prozivao svog komšiju...

Pošto se spremala prava oluja nad planinom Cer, to se nismo previše zadržavali u Tekerišu i polako krenuli za Šabac, pa za Beograd. Već je počeo pljusak i to dobar pljusak. Nije nam naškodilo, naprotiv, očistilo je vazduh i ubilo sparinu. Uz put ka Beogradu na smenu su nas zabavljali Peđa i Zoki preko mikrofona...

Što se nas tiče, naše (Kolubarske) brigade i našeg busa, mi smo zadovoljni, nije bilo nikakvih incidenata i problema, dali smo primer kako treba i ubuduće raditi. Ispešačili smo zadatu turu, uz neki žulj više ili manje, što spada u rok službe, a sve ostalo ostaje za neke pisane ili video anale.

Već na zimu, druga nedelja decembra stiže i naš (drugi) Kolubarski marš, prilika da se opet vidimo i otpešačimo zajedno u čast predaka slavnih!

---

Piše: chule80