Emotivan osvrt jednog gastarbajtera: Volim svoju zemlju, ali od ljubavi se ne živi

ZAGREB - Leto se polako bliži kraju, studenti će ovih dana ponovo uzeti knjigu u ruke, brojni sezonci uskoro će se uputiti prema Zavodu za zapošljavanje, a brojni gastarbajteri, nakon kratkog godišnjeg odmora ponovo će teška srca put Nemačke, Austrije, Švedske ili koje već zemlje u kojoj traže svoju budućnost jer je u svojoj zemlji nemaju.

Jedan od njih je i Fejsbuk korisnik Andrej Aky Hudjik koji je tugu zbog (ponovnog) napuštanja zemlje pretočio u status koji vam prenosimo u celosti:

"Tradicionalno... Svaki mesec malo kući... I kad je sve crno-belo, reći ćemo da je sivo. Bitka sa samoćom se nastavlja... Kratki odlasci u domovinu na svega 3-4 dana su neprocenjivi... Nada, strpljenje, izazov, porodica...To je samački život gastarbajtera u Nemačkoj.

U životu svakog iseljenika osvane dan kada ne može sa sigurnošću reći gde se nalazi. Skoro svako jutro budimo se sa pitanjima... Jesam li ja u svom ili tuđem krevetu, da li je ovo moj život u inostranstvu ili je inostranstvo u mom životu, da li sam ovde ili je ovo ovde tamo, poruke koje pišem da li pišem kući ili od kuće......? Iseljenici su kao senke lutalice, bez broja i slova. I bez adrese, naravno... Nostalgija je opaka bolest, bez ukusa, mirisa i boja, od koje se isplače reka suza koja teče prema domu...
Gotovo svaki dan se zapitam, šta zapravo radim ovde... mislio sam da će dani i meseci doneti odgovore... ali donose samo nova pitanja... Moliš Boga da vreme brže prolazi, da se navikneš na novi način života, ljude... a onda se dogodi strah jer navika je kao nabujala reka, koju ne možeš lako preći.


Svi u srcu volimo svoju zemlju ali od ljubavi se ne živi

I nakon 20 godina rada i stvaranja nečega što je prirodno u čoveku da se stvara za života, da se stvara za bolju budućnost dece, u nekim godinama ipak se donesu odluke da se krene ispočetka... ali ovaj put sa daleko većim mogućnostima i realnostima... jer u Nemačkoj je apsolutno sve moguće.
Jedino su dani i sati isti... iako se čini da su minuti sati, a sati minuti...
I ne... ovo nije još jedna klasična priča... ovo je realnost, sadašnjost i budućnost ljudi sa brdovitog Balkana. Bez obzira na životnu dob. Bez obzira na versku, nacionalnu ili političku opredeljenost... i svi u srcu volimo svoju zemlju, svoje prijatelje, braću, sestre, roditelje... ali od ljubavi se ne živi...
I kad majka ostavlja svoju ćerku jedinicu sa bakom i kad otac ostavlja svoje četvoro dece sa suprugom... razlike nema. Priča je milion, a istina je samo jedna. Nema toga što živ čovek ne može izdržati... jer očaj je nešto što čoveka pretvara u "borbenu mašinu"... u mašinu koja će isplakati reku suza... ali svaka ta suza ima svoju vrednost... i pretvoriće se u nešto predivno, obećavajuće... pretvoriće se u spokoj...

U iseljeništvu niko ne sme da bude sam

Uvek hodajte sa osmehom na licu... ponekad malim, a ponekad velikim... ponekad i onim lažnim, odglumljenim... ponekad sa osmehom kroz suze... i bez obzira na životnu situaciju, kakva god da je, ne zaboravite osmeh... Ne dopustite da se drugi smeju vašem eventualnom "porazu". Neka ih zabrine taj vaš osmeh. Jer kakav god on bio, samo retki će ga prepoznati.
I ne zaboravite... ne postoji ni pravi, ni pogrešan put... postoji put koji sami odaberete. I zato apeluijem na sve vas i sve nas. U iseljeništvu niko ne sme da bude sam. Uzajamno pomaganje je temeljni pokretač svega...
I tako... tradicija se nastavlja... opet idem kući na par dana... opet stisnem zube i promrmljam onu našu balkansku. "´Bem ti život i pare", vratim se u Minhen i sa do vrha napunjenom "borbenom mašinom", počinjem priču ispočetka......", napisao je u statusu Andrej koji je pozvao iseljenike da se pridruže Fejsbuk grupi Nova budućnost u Nemačkoj kako bi jedni drugima olakšali iseljeničke dane, i kako bi onima koji svakodnevno dolaze olakšali prve dane daleko od kuće.

---

Izvor: Kurir, Jutarnji list