''Ja sam najgori Srbin'' ili ''Izbeglice''

BEOGRAD (SNF) - Njegovo zadovoljno lice smešilo se sa ekrana jedne od beogradskih televizija. Pojačali su ton u izbegličkoj sobi kako bi bolje čuli šta govori. A on je poručivao javnosti da je živ i zdrav, demantujući tako vest što se proteklih dana širila srpskom prestonicom – da je ranjen u pokušaju hapšenja Radovana Karadžića. On je Željko Ražnatović Arkan, a oni su porodica Dragana M. Dejanovića, izbeglog Krajišnika, rođenog 1954. godine u malom kordunaškom selu Ruševica, u opštini Slunj. O prvome svi sve znaju, drugi je samo broj.

Dragan M. Dejanović umro je u decembru prošle godine u bolnici u Somboru od moždanog udara, atrofije moždane kore i šećerne bolesti, trideset i peti dan nakon što je u besvesnom stanju iz ambulante u Dardi (Baranja) prevezen u Zdravstveni centar Sombor. Kasnije će, na uporno insistiranje porodice, Vojna pošta 9201 iz sastava Slavonsko-baranjskog korpusa napisati “Uverenje o načinu i okolnostima smrti”, u kojem stoji da je “imenovanom pozlilo na položaju”, kao i to da je 11.12.1995. “nastupila smrt”. Dodaje se i da uverenje “služi u svrhu ostvarivanja prava porodice koja joj po Zakonu pripadaju”.

Porodica nije ostvarila nikakva prava. Smrt Dragana Dejanovića ne uklapa se ni u kakav zakon. Dragana su pripadnici MUP-a Srbije pronašli u Petrovcu na Mlavi 28. avgusta prošle godine i zajedno sa grupom drugih krajiških “vojno sposobnih izbjeglica” otpremili u Erdut, na “obradu i tretman” Arkanovim “tigrovima”. Gotovo dva meseca porodica ništa nije znala o Draganu. Ni da li se oporavio od “Oluje”, ni da li je uspeo da pronađe roditelje, obilazeći izbegličke centre po Srbiji, ni gde je zapravo nestao. A onda je u oktobru stiglo njegovo pismo u kojem ih očajnicki moli da nešto preduzmu kako bi ga živog izvukli iz Baranje.

Pokojni Dejanović nije imao sreće da preživi posledice “operacije kažnjavanja izdajnika”, kako je nazivan erdutski tretman izbeglih Krajišnika, podvrgnutih raznim metodama mučenja i ponižavanja u trajanju od jedne do dve nedelje pod Ražnatovićevom komandnom palicom. Tako “obrađeni”, potom su bili raspoređivani u “redovne” jedinice Slavonsko-baranjskog korpusa, jedine preostale vojne formacije iz sastava Srpske vojske Krajine.

Jedina institucija koja te jeseni nije zatvarala oči pred nasilnom mobilizacijom izbeglica iz Krajine bio je Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji. Na tu je adresu svraćala rodbina nestalih Srba, nakon bezuspešnih pokušaja da kod zvaničnih organa Srbije dobiju bilo kakvo objašnjenje. Sa te je adrese, takođe, vlastima, humanitarnim organizacijama, domaćoj i međunarodnoj javnosti odašiljan apel za zaustavljanje ove monstruozne akcije koju do danas niko nije javno objasnio.

M.S, izbeglica, privremeno nastanjen u Kruševcu, priveden je u Erdut 22. avgusta 1995, samo dan nakon što se prijavio lokalnom Crvenom krstu. Njegovu priču mogli bi da ispričaju i svi ostali “polaznici” Arkanovog kampa za obuku: “Kad smo stigli u Erdut, razvrstali su nas u dvije grupe. Stajali smo na suncu čitav dan, bez vode i bez hrane. Kad bi se neki među nama pobunio, zatrazio nešto, odmah bi krenuli da ga šamaraju. Tek uveče dali su nam jesti. Prije toga, jedan iz grupe ‘odabran’ je za batinjanje – 25 udaraca po tijelu. U obližnjoj šumi deset ljudi ‘izdržavalo je kaznu’ stojeći nepomično, vezani žicom uz stabla. Sutradan je i nas čekao isti tretman. Tako sam proveo najdužih i najsramnijih nedjelju dana u svom životu. Poslije sam prebačen u Bilje, gdje sam ostao sve do 10. oktobra.”

B.S. iz Gline, otac dvoje maloletne dece, četrdesetpostotni invalid u obe ruke odveden je 8. septembra iz kolektivnog izbegličkog centra u Knjaževcu, zajedno sa jos 14 Krajišnika. U Erdutu je proveo devet dana. Iz “riznice” metoda mučenja kojima je bio podvrgnut pominje: klečanje na kamenu, zatvaranje u pseću kućicu i lajanje, 24 sata provedena u buretu hladne vode, nošenje oko vrata kamena teškog oko 30 kilograma… Nakon jedne vežbe, kasnije u Vukovaru, pao je i povredio se, izgubivši potpuno funkciju desne ruke.


N.B., izbeglica iz Knina kaže da je, uz sva fizička maltretiranja, ipak, najteže podnosio verbalne torture: “Zvali su nas izdajnicima, kukavicama, babama, podrepašima, isključivim krivcima za pad Krajine, srpskim govnima, majmunima… što je najgore, morali smo sve te uvrede da ponavljamo: ‘Ja sam najgori Srbin’, ‘Ja sam izdajnik srpstva’… Tako smo dočekali da istovremeno budemo ratni zlocinci za Zagreb i srpski izdajnici za Beograd!”

Gluvi
Prema procenama Helsinškog komiteta Srbije, kroz Arkanov kamp u Erdutu te jeseni prošlo je oko 20.000 izbeglica iz Krajine. Sve njih hapsio je i odvodio MUP Srbije, pronalazeći ih na adresama koje je, prema svedočenjima odvedenih, velikodušno ustupao Crveni krst Srbije i Jugoslavije. Beogradski “helsinci” zahtevali su od Vlade Srbije da spreči nasilnu mobilizaciju, od tužilastava Srbije i Jugoslavije da protiv vinovnika akcije pokrenu krivični postupak, od predsednika Srbije Slobodana Milosevica da “obuzda akcije progona i zverstava Arkanovih jedinica”. Od svega toga, međutim, iz Ministarstva za informacije Srbije stiglo je tumačenje “da nisu upoznati sa činjenicom da se odvija mobilizacija”, te da se mošda radi “o nekoj vrsti pravne pomoći, odnosno da možda MUP Srbije izlazi u susret zahtevu Vlade RSK i isporučuje vojno sposobne muškarce prema njihovim spiskovima”.

Krajinska vlada je u to vreme prestala da funkcioniše, a da se ne radi ni o kakvom njenom zahtevu MUP-u Srbije za pomoć svedoče brojne intervencije “kabineta” Milana Babica, odnosno biroa Vlade RSK u Beogradu. Birou su se, naime, tada javljale porodice nasilno odvedenih. Želeli su prvo da saznaju gde su njihovi, a zatim, kada im je potvrđeno da su u Erdutu, tražili da se ljudi iz Biroa zauzmu za njihovo izbavljenje, sto je i činjeno.

Nemoćni
Zanimljivo je da ni beogradska kancelarija UNHCR-a nije mogla da zaštiti izbegle Krajišnike. Danas, u Pravnom odeljenju Visokog komesarijata UN za izbeglice jedva da imaju bilo kakvu evidenciju o tome.

U prvom kontaktu sa službenikom koji vodi Pravno odeljenje novinaru AIM-a je obećana opsezna dokumentacija iz tog perioda. Kasnije je ustupanje dokumentacije odloženo uz objašnjenje da je prilikom preseljenja kancelarije ona zagubljena, te je bilo potrebno vreme da se ona nađe. Najzad, novinaru su ustupljena tek četiri slučaja odvođenja izbeglica u Slavoniju. Pomenuti službenik je, na insistiranje svog pretpostavljenog, želeo da ostane anoniman, uz komentar: “To je za nas bila tema za izbegavanje. Naši ljudi na terenu imali su priliku da vide šta je tamo rađeno, ali smo bili nemoćni. Službeno nam je objašnjeno da se radi o vojnoj i policijskoj stvari i da mi, ni po kojem osnovu, nemamo prava da se u to mešamo. Jedino što smo uspeli bilo je da pružimo zaštitu nekolicini muškaraca iz mešanih brakova, ali tek kada su se vratili iz Slavonije – nisu ih ponovo mobilisali.”

Tuđi
Zaziranje od ove teme i dalje je jednako prisutno kao i jeseni kad je bila aktuelna. Strah od moći Željka Ražnatovića i njegovih sledbenika veći je od potrebe da se javno progovori o golootočkim metodama primenjenim nad krajiškim izbeglicama. Pokojni Dragan Dejanović nije jedina žrtva “operacije kažnjavanja izdajnika”. Iscrpljeni fizičkim maltretiranjima, postiđeni, svrstani među krivce za avgustovski egzodus Srba iz Hrvatske, pojedini su Krajišnici u nervnom rastrojstvu pribegli samoubistvu, ili su kasnije od posledica “tretmana” umrli. Pravu istinu znaju tek porodice, koje zbog straha jos ćute. One, doduše, i dalje uporno kucaju na vrata pojedinih službi pri Vojsci pokusavajući da, prema preporuci oficira iz Slavonsko-baranjskog korpusa (kojeg više nema), ostvare prava za koja smatraju da im pripadaju: penzije, stipendije, obeštećenja…

U Vojsci Jugoslavije nikada nisu bili spremni da govore o nasilnoj mobilizaciji izbeglica, smatrajući da to i nije bio njihov problem – mobilisani nisu bili državljani Jugoslavije. Oni koji od njih zatraže pomoć dobiju “savet” – idite u MUP Srbije, ili kod Arkana direktno.

U MUP-u Srbije, međutim, kada smo tražili da nam se obezbedi sagovornik za ovu temu, dobili smo odgovor: Kakva mobilizacija!? Mi nismo adresa koja o tome može da govori!
Iako MUP Srbije “pere ruke” od mobilizacije izbeglih Krajišnika, isto kao i od slične akcije u julu 1995. kad su na ratišta u Krajini i Bosni nasilno odvođene “stare” izbeglice, saznajemo da je nedavno nadležnom sudu u Beogradu podnesena tužba grupe nasilno mobilisanih izbeglica protiv Republike Srbije, odnosno njenog Ministarstva unutrašnjih poslova za nadoknadu štete za posledice koje su zadobili na ratištu. Radi se o ljudima koje su 5. avgusta 1995. zarobili pripadnici 5. Korpusa Armije BiH i koji su proveli više od dva meseca u zatvoru u Bihaću.

---

Piše: Milka Ljubičić