Izveštaj sa tribine ''Krajiška tregedija u svjetlu međunarodne pravde''

BEOGRAD (zlocininadsrbima.com) - Tribina "Krajiška tragedija u svjetlu međunarodne pravde" koju je organizovao sajt upečatljivog imena www.zlocininadsrbima.com je prva (za nas istorijska) u nizu tribina koje ćemo raditi još više u budućnosti.

Kako je sve počelo? Počelo je još pre dve godine kada sam došao u prostorije Veritasa, kod Save Štrbca, pitajući ga da li bi učestvovao na jednoj tribini posvećenoj srpsko-hrvatskim odnosima. Tad je on i predložio da se napravi tribina sa ovim naslovom kakvim smo mi promovisali naš sajt. Od tada pa do večeras prošlo je dosta vremena. U međuvremenu je par entuzijasta pokrenulo ideju da se sačuvaju svedočenja o stradanjima Srba u 20. i 21. veku, smatrajući da upravo u tom vremenu naš narod je pretrpeo tri puta genocid, pa smo napravili i portal.

Kako je i većina urednika našeg sajta sa prostora sa zapadne strane Drine, tako smo odlučili da napravimo jednu tribinu, kojom ćemo razbiti medijski mrak u kome je nepoželjno pričati o zločinačkim akcijama: "Bljesak", "Otkos", "Miljevački plato", "Maslenica", "Medački džep", "Oluja"... a istovremeno promovisati naš sajt u realnom svetu. Setivši se čika Savinog predloga za tu temu, našao sam i na dobar prijem kod kolega, pa je odlučeno početkom oktobra da pokrenemo ovako nešto. Prvo, trebalo je naći salu gde bi se ovako nešto održalo. Znao sam da su ljudi iz opštine Novi Beograd predusretljivi i da bi nam mogli izaći u susret. Ovim putem veliko hvala g. Božović. No, postavljalo se pitanje koga zvati za govornicu, što je možda i najvažnije u celoj priči. Savo Štrbac se podrazumevao, a trebalo je naći još najmanje dvoje ljudi. Hteo sam da pozovemo jednog novinara iz Istočne Slavonije, ali je on odustao iz razumljivih razloga. Njemu bi svako slikanje pored Save Štrbca napravilo veliki problem, te je on odustao posle par dana od prihvatanja ponude. Kontaktirali smo i Momčila Diklića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije, koji se vrlo rado odazvao našem pozivu. Naš treći (nesuđeni) govornik bio je Ratko Dmitrović, urednik Večernjih novosti. Kada smo mu prezentovali našu ideju, on je to sa radošću prihvatio, tako da smo i njegovo ime dopisali na plakat, razmišljajući kako je ovo sve dobro uspelo. No, nije nam oduševljenje bilo dugog veka. Par dana pred samu tribinu, Ratko Dmitrović nas obaveštava da mu je iskrsao poslovni put u inostranstvo i da ne može da prisustvuje tribini. Mala panika u našim redovima...

Onako u muci, nazovem prvo Momčila Diklića, a posle i Savu Štrbca. Savo Štrbac me iznenadio svojom mirnoćom i brzinom razmišljanja. Predloži nam "džokera" mladog Milana Gulića, doktora istorijskih nauka sa Instituta za savremenu istoriju. Pored njega, predloži i jedni studentkinju sa beogradskog Pravnog fakulteta Sanju Lakić, koja je mene posebno oduševila svojom energijom i umećem da prenese svoje emocije. Inače, ona je pobednica ovogodišnje tradicionalnog takmičenja u besedništvu 19. po redu na njenom fakultetu. Ne znam kako, ali je i ona predložila svog kolegu, Marka Šukala, Krajišnika poreklom sa Kozare, rekavši da je vešt govornik i da ima zanimljivu besedu. Vođen čika Savinim predlogom "na mladima svijet ostaje", rečem ja Sanji da pozove i Marka. Iako je čika Savo zapitao u jednom momentu: - "Da nas ne bude previše?".

Reklama za tribinu se širila kako u virtuelnom svetu tj. na internetu, tako i u realnom, pa smo odšampali 20 plakata, lepili po fakultetima i krajiškim udruženjima. Šta je bilo delotvornije ne znam, no to veče skupilo se nešto više od 60 duša ne računajući govornike za predsedavajućim stolom. Nakon pozdravnog govora i dobrodošlice gostima, Sanja je pročitala moju pesmu "Mrzim august i vrela ljeta", posvećenu našim ljudima iz kolone, što je bio pun pogodak, jer nakon promocije bar 10 ljudi me pitalo gde se može pesma naći. Zatim je za govornicu stao Momčilo Diklić, koji je bez uvijanja i cenzure pričao o tome kako su hrvatski komunisti napravili temelj genocida koji su početkom 1990-ih napravile hrvatske "demokrate" sa Franjom Tuđmanom, na čelu. Kako su Srbi pokrštavani u NDH, a i kasnije, o tapijama na srpsku zemlju u Krajini, sada Hrvatskoj... Nakon toga, mlađani Marko Šukalo govori svoju upečativu besedu o Kozari i svom pobratimu Krajišniku. Mislim da je ta beseda osvojila i drugo mesto na jednom besedništvu.

Dok su se govornici ređali, to sam primetio da u publici sedi jedna žena koja je non-stop brisala suze sa očiju. Verujem da ovakve priče u našim ljudima probude emocije. Ne može to da se sačuva i dobro je to izbaciti iz sebe. Tu tugu i jad.

Posle Marka, na red je došao i Milan Gulić, pričavši o tome kako se u našoj stručnoj i svakoj drugoj javnosti velo malo, tj. zanemarivo pričao stradanjima Srba u proteklim ratovima 1990-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije. Kako sam reče, čeka se da pravnici obave svoj posao, misleći na tužbe i sudske procese pred Međunarodnim krivičnim sudovima, pa da onda istoričari daju svoj sud.

Nakon Milana, svoju besedu je kazivala i Sanja Lakić, pričavši o neviđenom zločinu nad srpskim civilima, koji su ubijeni od hrvatskih aviona na Petrovačkoj cesti avgusta 1995. godine. Besedila je i o povratku u naš zavičaj. To je ono što sve nas zanima.

Ostao je još i Savo Štrbac da kaže svoje mišljenje i novosti sa međunarodnih sudova gde se vodi pravni rat između srpskih i hrvatskih, odnosno američkih timova. Pričao je čika Savo o tome kako se desilo to da su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač, oslobođeni 2012. godine u Haškom Tribunalu. Kako i kada je pokrenuta tužba i kontratužba Srbije i Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde. Ta presuda se očekuje naredne godine. Zatim novosti iz sudskog procesa pred američkim sudom u Čikagu, gde je 2010. godine grupa Krajišnika pokrenula tužbu protiv američke NVO, koja je radila pod imenom "MPRI". To je specijalizovana agencija američkog Ministarstva odbrane, koje se bavi "malim ratovima". Oni su odradili "Pustinjsku oluju" 1991. godine u Kuvajtu, zatim i hrvatsku "Oluju" nad Krajinom avgusta 1995. godine. I pored embarga na uvoz oružja, oni su sklapali ugovor sa hrvatskom vladom i obučavali hrvatske oficire u SAD. Krajišnici u Čikagu su angažovali američke advokate, misleći da će oni nešto da "izvuku" jer njihovi advokati ne rade ništa ako nemaju dobit. Obećano im je trećina od naplaćenog novca.

Posle Save Štrbca imali smo jednog "vizionara" iz Zapadne Slavonije, kako se predstavio, koji je svojim iznenadnim govorom pokušao da ometne tribinu, ali nije mu uspelo. Savo Štrbac i Momčilo Diklić su to znalački to prekinuli i promocija je praktično bila završena. Pozvao sam ljude na koktel u hodnik, gde smo zbog Božićnog posta poslužili ljude sa domaćim sokom i kiselom vodom. No, još dok smo bili u sali prilaze ljudi sa oduševljenjem čestitaju na tribini. Malo me to iznenadilo, ali video sam zadovoljstvo na njihovim licima, dok me svako od njih pitao za kontakt i naravno za pesmu kojom je Sanja otvorila tribinu. Od Dušana Đakovića dobih i knjigu. Sa vrha sale su sišli momci koji su imali srpsku zastavu sa potpisom "Banija". Došli su specijalno iz Vrčina, verovali ili ne. Obratilo mi se njih trideset, ne znam više ni ko po imenu, ali drago mi je bilo da im se svidelo.

U hodniku je nastavljen razgovor još nekih pola sata ako ne i više, a naše cure su se potrudile oko pravljenja soka i služenja kisele vode.

Želeo bih ovim putem da se zahvalim svima koji su došli, a posebno pomagačima i govornicima, jer evo baš večeras mi stiže jedna poruka na telefon, koja govori da smo na pravom putu. I verujem da jesmo. Za razliku od nekih drugih promocija i dešavanja ovog tipa, gde je uglavnom dolazila starija populacija, na našoj večerašnjoj tribini bilo je bar četvrtina omladine.
Izvor: zlocininadsrbima.com
Autor: chule80