Srbin optužen za ratne zločine : Dokazaću da nisam krvnik!

Detalji: Đorđe Barović; Frankfurtske vesti; Novosti; 20 Mart 2019; 2675

Optužen je za masovne zločine nad Hrvatima 1991, da je bivši "šešeljevac", komandant paravojne formacije, "krvnik" koji je pobio više od 40 civila, "zver" koja se uspešno godinama skrivala u Australiji.

Za Zorana Tadića (59), koji već 27 godina sa porodicom bezbrižno živi u Sidneju, od januara počinje pakao koji ne staje do danas. Mada protiv ovog Lozničana nema ni optužnice, ni presude, hrvatska i australijska štampa se iz dana u dan utrkuju u novim, senzacionalističkim tekstovima u kojima je praktično već osuđen na maksimalnu kaznu zatvora. Sve je kulminiralo pre nekoliko dana kad je objavljeno da je tajnim kanalima uspeo da početkom februara napusti Australiju i dokopa se Srbije kako bi sprečio svoje izručenje hrvatskim vlastima.

U ekskluzivnom razgovoru za "Frankfurtske Vesti", Tadić oštro demantuje sve optužbe. Odlučio je da progovori, kako kaže, tek kad je shvatio da nikoga ne zanima istina, a nove optužbe na njegov račun se samo gomilaju.

- Čist sam i pred Bogom i pred ljudima! Nikome ne želim da se pravdam, niti imam potreba za tim, već isključivo želim da kažem punu istinu. Naivno sam pomislio da ne treba da se oglašavam jer je veoma lako utvrditi da li sam kriv ili ne. Na stotine je Hrvata iz Benkovca i okoline koji mogu da posvedoče šta sam radio i kako sam se ponašao tokom mog boravka tamo. Takođe, na desetine je Hrvata kojima sam direktno spasao život tako što sam rizikovao svoj. Sve je lako proverljivo i oni samo treba da posvedoče o onome šta se dogodilo, ni više ni manje od toga. Priznajem, na početku sam bio uveren i da će se, ako već hrvatske medije ne zanima istina, barem ovi iz Australije ponašati iole profesionalno i proveriti makar neku od tih optužbi. Međutim, ispostavilo se da je reč o orkestriranom napadu i da se moje ćutanje tumači kao priznavanje krivice - kaže na početku razgovora za "Vesti" Zoran Tadić.

Na razgovor je pristao uz dva uslova: da se ne otkrije lokacija u Srbiji gde se nalazi i da se ne fotografiše.

- Od svega što je dosad o meni napisano jedino je tačno moje ime, kada sam i gde rođen i to je sve. Ipak, dok se sve ne razjasni, ne želim da sebi crtam metu na čelu. Znam da sam nevin, znam da nikoga nisam ubio, niti da sam počinio bilo kakav zločin i to ću i dokazati. Takođe, očekujem da će mi u tome pomoći i država Srbija na isti način na koji Hrvatska pomaže svojim državljanima. Najgore od svega jeste što sam u apsurdnoj situaciji da se branim od optužbi, a protiv mene nije ni podignuta optužnica! Prinuđen sam da dokazujem svoju nevinost isključivo na osnovu onoga što je napisano u medijima - kaže Tadić.

U eksluzivnom serijalu, "Vesti" će u narednim brojevima detaljno preneti njegovo svedočenje. Od trenutka kada je iz rodne Loznice otišao kao dobrovoljac, šta je radio na ratištu, ali i šta zna o događajima od 18. i 19. novembra 1991. godine, kad je u Škrabrnji kod Benkovca stradalo 43 ljudi.

O tome da je optužen za najteža krivična dela ratnog zločina saznao je 18. januara ove godine i tako što su mu na vrata zakucale dve novinarke. Tvrdi da se do tada njegovo ime nikada nije pojavljivalo ni na javnim, ni na tajnim hrvatskim optužnicama.

U tim optužbama protiv Tadića prednjačio je "Australijen", dnevnik koji je na istovetan način, pre desetak godina, vodio medijsku kampanju protiv Dragana Vasiljkovića zvanog Kapetan Dragan.

- U bolnici sam završio 20. januara zbog srčanog napada i trebalo je da ostanem sve dok se ne urade sve medicinske pretrage. Izašao sam ranije na sopstveni zahtev jer nisam mogao da ležim u krevetu dok se protiv mene gomilaju izmišljotine. U prvom trenutku sam hteo da odem do konzulata Hrvatske i tražim da me odmah prebace u njihovu zemlju da bi se sve razjasnilo, ali upravo slučaj Kapetana Dragana, a zatim i brojnih drugih Srba koji su godinama nevini ležali u zatvoru odvratila me je od te ideje. Kako su ti medijski natpisi postajali sve grozniji, a moja porodica sve uznemirenija, najviše zbog njih sam odlučio da dođem u Srbiju jer će mi odavde biti mnogo lakše da se odbranim od svih gnusnih optužbi i dokažem svoju nevinost - priča Tadić.

Redovnim letom ka otadžbini

- Smešni su napisi da sam "u tajnosti otišao u Srbiju" i slično. Australiju sam napustio tako što sam s važećom putnom ispravom kupio avionsku kartu za prvi slobodan let ka Srbiji. Niti sam se skrivao, niti bilo šta drugo. Uostalom, protiv mene i dalje ne postoji nikakva optužnica, a kamoli neka poternica. U praksi bi trebalo da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno. Nažalost, na svojoj koži osećam svu moć medija da nekoga osude i pre presude - kaže Tadić.

Infarkt zbog laži

- Dremao sam kada me je sin probudio rekavši da su me te novinarke tražile zbog nekih ratnih zločina za koje sam optužen. Prvo sam pomislio da je neka šala, ali kada sam uključio kompjuter i otkucao svoje ime nisam mogao da dođem k sebi od šoka. Na desetine medija, uključujući i "Australijen", pozvalo se na konferenciju za novinare policije u Zadru gde je rečeno da se protiv mene vodi istraga. U narednim danima su počele da se ređaju takve gnusobe i takve laži da sam doživeo srčani napad, zbog čega sam završio u bolnici - kaže Tadić.

Podmetanje bivšeg saborca

Srbina iz Australije Zorana Tadića lokalni australijski i hrvatski mediji optužuju da je komandovao paravojnom formacijom koja je ubila na desetine civila u selu Škabrnja u novembru 1991. godine. Pozivajući se na "izvore iz istrage", tvrdi se i da je pripadao "šešeljevcima", kao i da je tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj bio "nedodirljiv" i mnogo toga još.

U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", Tadić sve to demantuje i tvrdi da je žrtva montiranih optužbi.
- Sve ovo mi je priredio Milenko Radak, čovek iz Benkovca koji je komandovao tim dobrovoljačkim vodom koji se sumnjiči da je počinio zločin. Zbog toga je i godinu i po dana proveo u zatvoru u Zadru gde je, verovatno pod pritiskom, a da bi spasao sebe od kazne, odlučio da svali krivicu na nekog drugog. Kako se ne bi zamerio svojim Benkovčanima, odlučio je da upre prstom u mene zato što nisam iz njegovog kraja, već živim u Australiji, a tokom rata sam mu se već zamerio jer sam ga 1992. razrešio dužnosti komandanta tog voda zbog nesposobnosti. Potvrdu da me je upravo on prijavio dobio sam nedavno jer je upravo on javio direktoru Veritasa Savi Štrpcu da mi se "sprema optužnica". Kako to neko može da zna, osim ako sam nije "kumovao" - tvrdi Tadić.

Svoje "ratovanje" Tadić je počeo u junu 1991. tako što se s još desetoricom drugova iz Loznice prijavio za obuku u kamp Dragana Vasiljkovića u Golubiću kod Knina.

- U toj grupi su bili sportisti, lekari, intelektualci, a pošli smo u rat i ne shvatajući šta je to. Bili smo dovoljno mladi da smo našim primerom hteli da "speremo ljagu" sa imena Lozničana koji su tih meseci označavani kao kukavice jer su žene u centru grada sprečile polazak autobusa sa rezervistima - ispričao je sagovornik "Vesti".

Tadić je tada imao 32 godine i aktivno se bavio rukometom i boksom. U kampu Kapetana Dragana dočekali su ih raširenih ruku, jer su bili druga grupa koja se kasnije "okitila" nadimkom - "knindže".

- Ta obuka je za sve nas, koji smo ranije služili JNA, zaista bila "svetsko čudo". Ceo taj trenažni proces se potpunosti razlikovao od služenja vojnog roka. Sve se zasnivalo na vođenju akcija u manjim grupama, do nivoa voda ili dva - priča Tadić.

Tokom boravka u Kninu Tadić kaže da nije bilo oružanih sukoba u tom delu Hrvatske te je njegova jedinica mahom uvežbavala naučeno. Istovremeno, bili su svedoci sve otvorenijeg sukoba Dragana Vasiljkovića i Milana Babića. Kada je Vasiljkoviću zahvaljeno, sa njim je iz Golubića otišla i većina "knindži", pa tako i Tadić i njegovi Lozničani.
- Posle izvesnog vremena kontaktirali su me čelni ljudi Benkovca sa molbom da se priključim Štabu teritorijalne odbrane kao instruktor obuke. Otišao sam polovinom septembra i ostao sve do 22. maja naredne godine. Međutim, već posle nekoliko dana sam postavljen za načelnika bezbednosti Štaba TO Benkovac. Pretpostavljam da su to učinili zato što sam se odmah nametnuo disciplinom i strogim poštovanjem propisa. Benkovac je malo mesto, pa je komanda TO imala grdnih problema u sprovođenju discipline jer ljudi su se znali, familijarno bili povezani i nisu želeli da se jedni drugima zameraju. Zato im je i trebao čovek sa strane, dovoljno čvrst da nikome ne gleda kroz prste. Brzo se ispostavilo da sam, zapravo dobio, najtežu moguću funkciju i da sam se zbog tog posla najviše zamerio tamošnjim Srbima - priča Tadić.

"Vatreno krštenje"

Tadić je rekao da je već drugog dana rada u Benkovcu imao "vatreno krštenje".
- U komandu je ušao izbezumljeni Hrvat, zaboravio sam mu ime, ali lako će se prepoznati jer mu je kuća bila u blizini kasarne. Prijavio je da su mu upala dvojica vojnika i odnela televizor i video-rekorder. Pitam ga da li bi krenuo sa mnom i da li bi hteo da mi ih pokaže. Nevoljno je pristao. Brzo sam našao tu dvojicu dripaca i naterao ih ne samo da vrate ono što su ukrali, već i da se javno izvini. Pred ostalim teritorijalcima sam im održao bukvicu i doslovce rekao: "Ako mislite da smo hajduci i da možete da radite šta hoćete samo zato što imate uniformu i pušku, onda ste se grdno zafrknuli. Toga više neće biti". Na ovaj način sam svima stavio do znanja da dok sam načelnik bezbednosti neću tolerisati takvo ponašanje.

Opsada Štaba

Tadić se priseća i slučaja koji ga umalo nije koštao glave.

- Jedna budaletina pod nadimkom Vepar svaku noć je odlazila u mešovito selo Šopot i pucala po ulici iz "tompsona" zbog čega su u strahu bili i Srbi i Hrvati. Kada sam mu oduzeo pušku počeo je da se buni tražeći da ide u komandu. I tamo je nastavio da pravi scene, pa je dobio fine batine. Zbog toga je njegova familija bukvalno opkolila komandu TO da bi se obračunali sa mnom. Na sreću, bio sam na sasvim drugom mestu, privodio Srbina koji je svom komšiji ukrao tele. Po povratku u Benkovac čuo sam da su ovi bili naoružani zoljama, automatima... Međutim, izgleda su se raspitali o meni i shvatili da me nije lako uplašiti, pa su odustali od osvete. Takvih slučajeva je bilo dosta - priča Tadić.

Fotografije

Zoran Tadić se pojavljuje i u nizu fotografija iz tog ratnog perioda. Naglašava da ni jedna vremenski nije povezana sa događajima iz Škabrnje.

- Posao mi je bio da obilazim jedinice TO i na jednom od tih punkova. u selu Pristeg, bili su dobrovoljci iz Srbije. Otac čoveka koji je postavio te fotografije na Fejsbuk je tada radio za Tanjug, neki Kićo i tražio je da se slikam sa tim dobrovoljcima. To je sva priča - ističe Tadić.

Sve radio po zakonu

Zoran Tadić, Srbin iz Australije, za koga hrvatska i australijska štampa tvrde da je najodgovorniji za ubistvo 40 ljudi u Škabrnji, krajem 1991. godine, odgovarajući na optužbe navodi da je dužnost načelnika bezbednosti Štaba TO obavljao po zakonu, bez da ga je zanimalo ko je Srbin, a ko Hrvat. On je u ekskluzivnom razgovoru za "Vesti" objasnio da je najviše energije trošio obilazeći mešovita ili etnički čisto hrvatska sela koja su tadašnjim razgraničenjem ostala na srpskoj strani.

Kaže da su Hrvati bili opravdano uplašeni za svoju sudbinu, jer su često bili na meti provokacija.

- Verujte, to je bilo na desetine razgovora kako bih ubedio te ljude da ne napuštaju svoje domove. Ili sam, ili sa rukovodstvom opštine bukvalno sam svaki dan posećivao neko drugo selo. Predstavnici Benkovca, a i ja lično, svojim imenom i autoritetom smo garantovali da im se ništa neće dogoditi. Na stotine je Hrvata koji o tome mogu da posvedoče - kaže Tadić.

Zbog tog poteza, priznaje, najviše negativnih reakcija bilo je od dela Srba koji su želeli etnički čistu teritoriju.

- Na sreću, njih je bilo veoma malo, ali kao i u svakom ratu uvek se nađe i nekoliko budala i psihopata. Međutim, nisam se plašio ni reakcije tih Srba ili eventualne reakcije radikalnijih Hrvata. Sećam se da sam jednom otišao u Guzića varoš. To je čisto hrvatsko selo i kada sam rekao gde idem, u Komandi su mi rekli da nisam normalan, da se živ neću vratiti. Međutim, pokazalo se da su ljudi u tom selu normalni, a da sam im ovim gestom pokazao da im verujem. Posle nekoliko dana selo je posetilo i rukovodstvo Benkovca i tako su splasnule tenzije, što mi je i bio cilj.

Hrvatski mediji ipak tvrde drugačije i navode da se Tadić, u svojoj bahatosti, nasilno uselio u kuću Hrvatice Mande Blažević.

- Zgrožen sam koliko je to ordinarna laž. Pa ta žena me je, zato što sam joj spasao život, više puta pozdravljala preko ženinih rođaka koji žive u Hrvatskoj. Tačno je da, kada sam se oženio, prešao sa suprugom da živim u njenu kuću, ali ona je takođe tu živela i bukvalno je to bilo po njenoj molbi, jer je bila uplašena za svoj život. Ona je odbijala, ali ja sam joj uredno plaćao kiriju, a kod nje sam bio ukupno dva meseca. Kada je razmenila kuću s nekim Srbinom iz Biograda, istog dana sam se i ja iselio. Sve to može da potvrdi i ona ukoliko je živa, ili njen suprug Petar ili sinovi. Nemoguće je da se ti događaji tako lako zaborave - ogorčeno kaže Tadić.

On dodaje da je ova nesrećna žena 13. januara 1992. godine umalo nastradala, a da je spasena sigurne smrti upravo zahvaljujući njemu i vojnim policajcima koji su bili pod njegovom komandom.

- Njena kuća je bila na dobroj lokaciji u centru Benkovca, pa je od početka bila na meti lokalnih "bosova". Mesecima je dobijala pretnje da se iseli. Ti ljudi su iskoristili period dok sam bio na odmoru u Loznici da joj upadnu u kuću i kidnapuju. Strpali su je u kola i odvezli u pravcu Biograda gde su joj naredili da uđe u minsko polje. Na sreću, ljudi koje sam zadužio da me menjaju su odmah saznali za događaj i kao na filmu započeli potragu. Bukvalno su je našli kako drhti u minskom polju! Jedan od tih vojnika je, rizikujući svoj život, ušao u minsko polje i izvukao je. To je prava istina, a takvih priča je bilo bezbroj - ističe Tadić.

Izbeglice kao dobrovoljci

Zoran Tadić tvrdi da su okosnicu dobrovoljaca u Benkovcu činili Srbi izbegli iz Zadra, a da je mnogo bilo onih iz Srbije.

- Došlo je nas nekoliko iz Loznice, jedan momak iz Bosne i nekoliko Beograđana. Te iz prestonice sam sve do jednog oterao, jer su se pokazali kao loši ljudi. Upravo jedan od njih me sada "pljuje" na Fejsbuku. Kada sam preuzeo mesto načelnika bezbednosti svima sam doslovce rekao: "Ne zanima me da li ćete nositi petokraku ili kokardu, ali ne želim nikakve stranačke podele." U to vreme mnogi od dobrovoljaca su bili za Vojsilava Šešelja, ali bilo ih je mnogo i za Vuka Draškovića. Znao sam kakvo zlo bi te stranačke podele proizvele na terenu - objašnjava Tadić.

Novinarska laž u Australiji

Prema pisanju " The Australian", dokaz da je Tadić "dokazani i već osuđivani zločinac" našli su u navodnoj presudi iz 2005. godine kada je "divljao na putu". Dnevnik je naveo kako je, samo zato što se jedna žena sporo kretala na semaforu, toliko iznervirao da ju je sustigao, izvukao iz automobila i bacio na asfalt, zbog čega je i osuđen.

- I to je ortodoksna laž. Tačno je da sam prvobitno bio uslovno kažnjen zbog tog incidenta koji se sasvim drugačije odvijao nego što to stoji u medijima. Uostalom, presuda po zahtevu za odštetu Viši sud je odbio. U Sidneju i dalje radi advokat Stevan Stojanović, koji me je zastupao. Zar je bilo teško pozvati ga i proveriti šta je istina - pita se Tadić.

Spasavao civile iz ratne zone

Najozbiljnije optužbe hrvatskih i australijskih medija protiv Zorana Tadića vezane su za događaje u Škabrnji 18. i 19. novembra 1991. godine. Prema navodima štampe, Tadić je tada predvodio paravojnu jedinicu, dobrovoljački vod koji je učestvovao u ubistvu najmanje 43 Hrvata!

U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", Tadić tvrdi da nije učestvovao u samim borbenim dejstvima i da o tim događajima ima samo posredna saznanja.

- O tome šta se događalo u Škabrnji mogu da posvedočim samo od trenutka kada sam tamo došao s konkretnim zadatkom da preuzmem tela poginulog starešine i vojnika JNA. Ispostavilo se da ću se tog i narednog dana baviti isključivo evakuacijom civila iz područja ratnih dejstava - kaže Tadić.

Prema tim, posrednim saznanjima, jedinica JNA se u ranim jutarnjim satima uputila ka Škabrnji da bi s komandantima tamošnjeg hrvatskog Samostalnog škabrnjskog bataljona dogovorili prestanak minobacačke vatre na aerodrom Zemunik.
- U škabrnjskom zaseoku Ambar, ispred jedinice je izašao poručnik Miroslav Stefanović i preko megafona pozvao na pregovore. Umesto odgovora stigao ga je metak u grlo. Svi su se sakrili iza transportera, a vojnik Dejan Lazić se osmelio da ga izvuče. Međutim, i on je pogođen jednim hicem u čelo, a zatim je započela vatra u kojoj je ranjeno još 17 pripadnika JNA.

Tadić tvrdi da je stigao u Škabrnju s isključivim zadatkom da preuzme tela ubijenog poručnika i vojnika.

- Već na raskrsnici između Zemunika i Škabrnje zatekao sam četrdesetak preplašenih meštana. Odmah sam radio-vezom pozvao komandu i kazao da su u toku oružana dejstva i da je mnogo civila na otvorenom. Zato sam tražio da mi se hitno obezbede vozila da bih te ljude izvukao na bezbedno. Tako je i učinjeno, i ta prva grupa je autobusom otišla za Benkovac. U BOV-u sam nastavio ka centru sela i tada sam kroz puškarnicu BOV-a video tela civila, ne više od desetak. Bio sam zapanjen! Čim sam stigao do komandnog centra, o svemu sam obavestio nadležne i shvatio da ni oni o tome ne znaju ništa, pa su hitno pozvali višu komandu - priča Tadić.

On odlučno demantuje da je tokom tog ili sledećih dana učestvovao u bilo kakvom ratnom zločinu, a posebno ne u ubistvima.
- Zamislite taj apsurd da me hrvatski i australijski mediji nazivaju "krvnikom iz Škabrnje", a ja sam i 18. i 19. novembra isključivo izvlačio civile iz ratne zone, pritom u mnogo situacija rizikujući sopstvenu glavu. Ne želim da ulazim u spekulacije da li je i koliko ljudi tada pobijeno, ali pretpostavljam da je jedan broj stradao tokom razmene vatre, a da su deo tih civila ubili banditi koji su oružana dejstva iskoristili da bi krali. Čak i pretpostavljam ko su, ali ne želim da bilo koga optužujem kad nemam nijedan dokaz ili činjenicu kojom bih te svoje sumnje i potkrepio. Bilo bi neozbiljno da bilo koga okrivim bez dokaza, kao što je to učinjeno meni - kaže sagovornik "Vesti".

Tadić kaže da se tokom borbi za Škabrnju i sam susretao sa grupicama "lešinara" - ljudi koji su pljačkali napuštene kuće i nisu prezali ni od čega.

- Braneći neke od hrvatski porodica u Škabrnji, i sam sam bio na nišanu nekih od tih kriminalaca. Nemoguće je da je na desetine ljudi koje sam tada spasao to "naprasno" zaboravilo. Uveren sam da će se mnogi javiti i potvrditi kakva je bila moja stvarna uloga u Škabrnji - veruje Tadić.

Svađa Šešelja i Kapetana Dragana

Zoran Tadić kaže da nije rukovodio nikakvom "Šešeljevom dobrovoljačkom jedinicom" zato što takva vojna formacija i nije postojala na teritoriji Benkovca.

- Možda je bilo nekoliko pristalica radikala, ali bilo je i onih koji su bili pristalice Vuka Draškovića i drugih političara - tvrdi Tadić.

Na konstataciju da postoje fotografije na kojima je sa Šešeljem, Tadić objašnjava pozadinu.

- Sa Šešeljem sam se slučajno sreo u Kninu. Tada me je pitao da li bi mogao sa mnom u Benkovac, da obiđe položaje. Dva dana ranije u minobacačkom napadu na grad poginula su dvojica mladića, pa je moral u celom gradu potpuno pao. Zato sam i prihvatio da dođe jer Šešelju se ne može osporiti da zna da priča, da zna da ljudima digne moral. Stigli smo popodne, a on je odmah hteo da ide na prvu liniju fronta kod Maslenice. Kako je tamo ipak bilo previše rizično, odveli smo ga u Lišane Tinjske. Nismo znali da je tamo već bio i Kapetan Dragan. Kada su se njih dvojica srela, to je počelo da pršti od svađe, pa je kapetan JNA zadužen za taj rejon na kraju obojicu zamolio da napuste položaj uz reči: "Vi ste ovde da biste digli moral vojsci, a ne da se svađate." Šešelj se odmah vratio u Knin, a Vasiljković u Benkovac. Tako je bilo - priseća se Tadić.

Štrbac: Za Tadića samo reči hvale

Direktor "Veritasa" Savo Štrbac rodom je iz Benkovca i tamo je proveo i veći deo ratnih godina. Kaže da se odlično seća Zorana Tadića i da o njemu ima samo reči hvale.

- Nikada ga niko nije dovodio u vezu s bilo kakvim ratnim zločinom, a posebno ne sa događajima u Škabrnji. Upravo suprotno, on je jedan od onih koji je najzaslužniji što su tokom borbenih dejstava bezbedno izvučeni na stotine žene, dece i staraca. Svi su autobusima dovezeni u Benkovac i smešteni u dečji vrtić, a sledećih dana su prebačeni na hrvatsku stranu. Mada je hrvatska strana dugo tvrdila da su svi ubijeni civili, u sudskim postupcima je utvrđeno da su oko polovinu činili pripadnici Zengi. Za ovaj zločin su u Haškom tribunalu osuđeni Milan Martić i Milan Babić, a pred hrvatskim pravosuđem još 15 pripadnika TO, dok ih je više desetina bilo ili su još pod istragom ili optužbom. Međutim, za hladnokrvno ubistvo poručnika Stefanovića i vojnika Lazića niko nije odgovarao, a mala je verovatnoća i da hoće - kaže Štrbac.

Slali dete u izvidnicu

Hrvatski mediji su ga prozvali "Krvnikom iz Škabrnje" tvrdeći da je komandovao jedinicom koja je 18. i 19. novembra 1991. godine ubila najmanje 43 ljudi u ovom mestu kraj Benkovca. U eksluzivnom razgovoru za "Vesti", 59-godišnji Zoran Tadić tvrdi da je istina potpuno drugačija. Ne samo da tada nije nikoga ubio, već je spasao i evakuisao nekoliko stotina meštana tog sela i sprečio ubistva najmanje desetak civila!

- Borbe oko Škabrnje su još trajale, a moj prvobitan zadatak da pokupim tela ubijenog poručnika i vojnika JNA i vratim se u Benkovac pretvorio se u dvodnevno spasavanje i evakuaciju civila kako u samom selu, tako i u zaseocima - priča Tadić.

On objašnjava da su u centru sela još trajale borbe kada je primetio grupu vojnika kako upadaju u kuću udaljenu tridesetak metara od crkve, na blagom brežuljku.

- Kuća je bila velika, a ispod prizemlja se celom površinom prostirao podrum. Vojnici su pretili da će baciti bombu. Uleteo sam u poslednjem momentu i to zaustavio. Shvatio sam da u podrumu ima ljudi, ali da su toliko prestrašeni da nisu smeli da izađu. Da bih sprečio tragediju pomerio sam vojnike. Predstavio sam se ko sam i šta sam, i pozvao ih da izađu zato što im lično garantujem bezbednost - ispričao je Tadić.

U podrumu je bilo tridesetak ljudi, a među njima i starac koji je u ruci nosio kesu punu lekova.

- Neko od vojnika mu je prišao i rasturio kesu, a kada je starac počeo da skuplja lekove zaustavio sam ga i naterao tog vojnika da ih skupi, a zatim da se izvini starcu. Odlično se sećam da je u toj grupi bio i mladić koji je nevešto preko uniforme navukao farmerke. Očima sam mu pokazao da uđe u grupu i namesti pantalone, jer sam se plašio da bi moglo da dođe do problema ako to primeti neko od vojnika. Taj mladić me je poslušao i bio među onima koji su me molili da ih ne napuštam. Odveo sam ih do crkve u selu i tu smo zajedno sačekali vozila kojima su prebačeni ka Benkovcu. Niko ih za to vreme nije ni popreko pogledao, a kamoli uradio nešto gore - tvrdi Tadić.

Priseća se i da je te prve noći, na samoj borbenoj liniji patrola zarobila dečaka koji nije bio stariji od 14, 15 godina.

- Već je pao mrak i umalo ga nisu ubili. Kada su mi ga doveli predstavio se kao Đura Jakšić koji traži dvogodišnjeg brata. Odmah mi je bilo jasno da laže i priznajem da me je veoma iznerviralo da je neko u stanju da pošalje dete u izvidnicu. Bio je mnogo uplašen, ali sam uspeo da ga smirim. Tako mi je i ispričao pravu istinu. Nekoliko sati kasnije, na tom istom mestu, a to je bio pružni prelaz, čujemo kako se približavaju neka vozila. Sačekamo da pređu prugu i onda ih okružimo. Ispostavilo se da je reč o sedam-osam Hrvata iz Škabrnje koji su tog dana radili u Zadru, a onda čuli da je došlo do sukoba i odlučili da provere šta je sa njihovim kućama, odnosno dokle smo mi došli. Dok su to objašnjavali zapazim čoveka koji je neverovatno ličio na ovog dečaka. Upitam ga da se ne preziva slučajno Jakšić, a kada je rekao drugo prezime kroz šalu ga pitam, jer mi je već sve bilo jasno: "Kako je to moguće da ti se sin preziva Jakšić, a ti ne." Obojica su bili jako zbunjeni i uplašeni, ali je otac samo klimnuo glavom da mu je to zaista sin. Čekali smo do iza ponoći da dođe prevoz kojim će ih bezbedno prebaciti do grada, a nekoliko dana kasnije su prebačeni na hrvatsku stranu. Takvih primera je bilo puno - kaže Zoran Tadić.

Drama u Ivkoviću

Zoran Tadić kaže da je dramatično bilo i 19. novembra 1991. u zaseoku Ivkovići kod Škabrnje.

Borbe su utihnule, ali su u prazno selo pohrlili lopovi.- Pokušao sam da obiđem sve te zaseoke i do kraja života ću pamtiti scenu u Ivkovićima. Odmah sam primetio dva sumnjiva tipa kako ulaze u jednu kuću i to mi je bio signal da što pre i ja stignem tamo. Čim sam ušao, u hodniku je jedan preturao po torbama. Tako sam ga razvalio po guzici da je odleteo nekoliko metara i odmah pobegao. Ovaj drugi se nalazio u sobi i na nišanu držao dve žene, dvoje dece i jednog starca od osamdesetak godina u postelji. Po izgledu lica i očima sam shvatio da je spreman da puca. Brzo sam uperio pušku u njega, a onda i on u mene i tu je počela drama. Počeli smo jedan na drugog da vičemo "Baci, baci pucaću". Krenuo sam prema njemu uzvikujući: "Obori, pucaću" i tek u poslednjem trenutku je bacio pušku i pobegao kroz prozor. Bio sam spreman da poginem kako bih zaštitio te ljude. Ti ljudi su bili prestravljeni i uveren sam da se i dalje odlično sećaju tog 19. novembra. To je događaj koji se ne može zaboraviti. Brzo sam pozvao ambulantu i naredio da se zbog starca doveze ambulantno vozilo i da dođe jedan od vojnika u koga sam imao veliko poverenje. Kada su spakovani u taj automobil njemu sam doslovce rekao: "Neka im fali samo dlaka s glave, vama će otići glava. Ako nešto neko pokuša bolje ti je da te ubiju nego da se toj deci nešto dogodi." Poslušao me je i ti ljudi su kasnije bezbedno transportovani ka Biogradu, gde je održana razmena. Bilo mi je žao kada sam čuo da je taj starac posle dan ili dva preminuo, ali hvala Bogu da se ni tim ženama ni deci ništa nije dogodilo.

Ništa nije vrednije od života

Zoran Tadić, Srbin iz Australije koji je od početka godine na meti teških optužbi da je tokom rata u Hrvatskoj, na području Benkovca, počinio brojne ratne zločine, u ekskluzivnom razgovoru za "Vesti" kaže da mirno spava jer zna da nije taj za koga ga predstavljaju.

Priznaje, ipak, da sebi nikada neće moći da oprosti što je naivno verovao da će do kraja boravka u Benkovcu uspeti da obezbedi sigurnost Hrvatima u Podgrađu.

- U septembru 1991. nekoliko dana po dolasku, otišao sam u Podgrađe i susreo se s jednim od najbogatijih i najuglednijih ljudi tog mesta, Nikolom Žilićem. Sinovi su mu ranije otišli u Zadar, što sam apsolutno razumeo, a on je ostao sa suprugom Janjom i 12-godišnjom ćerkom. Dugo smo razgovarali, gotovo svaki dan sam dolazio i uveravao ga da utiče na ostale Hrvate da ne napuštaju svoje domove, jer nikome nije u interesu da oni odu. I dalje me proganjaju njegove reči: "Zorane, samo tebi verujemo. Ako kažeš da idemo, mi ćemo otići. Ništa nije vrednije od života." Tada sam mu govorio ono u šta sam bio apsolutno i tada i sada uveren, a to je da većina Srba ne mrzi komšije Hrvate i da ne žele da oni napuste domove. Nažalost, uvek ima budala, a sebi ne mogu da prežalim što ga nisam drugačije savetovao. A imao sam priliku za to, 19. marta 1992. godine, samo dva dana pre nego što će brutalno biti ubijen - priseća se sagovornik "Vesti".

Zoran Tadić kaže da je posle događaja u Škabrnji na benkovačkom ratištu bilo relativno mirno, bez oružanih sukoba većeg intenziteta. Slično je bilo i kad je reč o održavanju mira u onom delu koji je bio pod kontrolom Srba.

- Nažalost, kretena je uvek bilo. Najpre je u selu Pristeg brutalno ubijen stariji bračni par Kuzmanović. Jedva sam namolio jednog inspektora da krene sa mnom i vojnom policijom na uviđaj. Uviđaj smo profesionalno obavili i ustanovili da je ubica najpre na kuću pucao iz "ose", a zatim je upao. Prvo je pucao u dedu koji je ležao, a zatim u ženu koja je ložila vatru. Veoma brzo sam u selu našao ljude koji su prepoznali napadača i on je u ekspresnom roku uhapšen i prebačen u Vojni zatvor u Banjaluci. Posle sam čuo da je osuđen na samo četiri godine zatvora i to zato što je ustanovljeno da je psihički oboleo, ali meni je savest bila čista - kaže Tadić.

On dodaje da je i nekoliko dana pre ubistva Nikole Žilića u Podgrađu došlo do incidenta kada je jedan pijani vojnik oko jedan po ponoći video upaljeno svetlo u kući starijeg bračnog para.

- Zaboravio sam ime tog čoveka, ali žena mu se prezivala Mimić, rodom je iz obližnjeg sela Bukovića. Sledećeg jutra celo Podgrađe je bilo na nogama, spremno da se evakuiše. Ubeđivao sam ih i bukvalno molio da ostanu zato što je reč o incidentu koji je počinila budala. Da bih ih uverio da to stvarno mislim brzo sam našao tog rezervistu. Ispostavilo se da je bio iz Vojvodine i da je to učinio pijan. Dovedem ga u selo i nateram da se izvini, a zatim ga pošaljem nazad ka Srbiji. Pritom, i njemu je tada iskreno bilo krivo šta je uradio. Ali, ljudi su bili opravdano uplašeni. Seo sam sa Nikolom i on me je u četiri oka pitao: "Zorane, molim te, reci nam da li da ostajemo ili da bežimo?" Ne mogu da prežalim što mu tada nisam rekao suprotno, da idu, već sam mu odgovorio: "Nikola, ako ti odeš, svi će otići. Veruj mi."

Nikola Žilić je ubijen 21. marta 1991. godine u večernjim satima. Po priči njegove žene Janje, grupa rezervista se pojavila pred kućom oko 21 sat i izvela Nikolu i stavila ga pred zid dvorišta. Pucali su mu u glavu.

Trag odao ubicu

Tadić je za "Vesti" opisao i uviđaj nakon ubistva Nikole Žilića.

- U Podgrađu sam se pojavio već u šest ujutro sa Aleksandrom Dračom, pripadnikom Državne bezbednosti. Počeli smo da razgledamo tragove, a imali smo sreće jer je celu noć padala kiša, pa smo našli tragove patika. Obojica smo bukvalno u isti glas progovorili: "Stevo Ivanišević." To je bio teritorijalac iz Benkovca koji je uvek išao u patikama, a znali su ga i po nadimku "Zlikovac". Uđem u kuću kod Janje, izjavim joj saučešće i kažem ono što mi je i danas na duši - da je trebalo da ih tada posavetujem da odu.

Prvo nije želela da mi kaže ko im je upao u kuću, ali je na moju molbu kazala da je reč o grupi ljudi. Pitam je: "Je l' i Stevo bio sa njima?", a ona samo klimne glavom. Meni je to bilo apsolutno dovoljno. Isto jutro smo započeli potragu za njim, ali Ivanišević kao da je u zemlju propao. Obišli smo i ceo Kožlovac gde je živeo, a zatim i sva druga mesta gde smo mislili da bi mogao da se skriva. Uveren sam da je odmah pobegao za Srbiju svestan šta je učinio. Posle sam čuo da je u Hrvatskoj osuđen na 20 godina u odsustvu, a da trenutno robija u Srbiji, jer je i ovde izvršio neko ubistvo. Ako me pitate, sumnjam da mu ovo nije jedini zločin koji je počinio na teritoriji Benkovca.

Razmena vatre

Istražujući incidente u kojima su napadani Hrvati, Zoran Tadić kaže da se često susretao sa opasnim situacijama.

- Misim da je početkom 1992. godine u Rasteviću otvorena vatra na kuću Mileta Klarice ili Klarića, zaboravio sam mu prezime. Utvrdili smo da su zločin počinili otac i sin Olujić koji su te noći pokušali da ih opljačkaju, čak su ukrali nekoliko ovaca. Kada smo ih locirali počeli su da pucaju na nas i u uzvratnoj vatri otac je ranjen, a obojica su uhapšena - ispričao je Tadić.