Stevine suze u selu Radovanje

VELIKA PLANA (Večernje Novosti) - Od svega što sam imao ostalo mi je samo ime - Stevo Radošević. I gola duša natopljena mukom i suzama.

Stevo Radošević (56), izbeglica iz Dvora na Uni, gotovo po ceo dan plače, a živi, da ironija bude veća, u selu koje se zove Radovanje, na sedmom kilometru od Velike Plane. Oronuli sobičak napuštenog seoskog Doma kulture mu je dom i jedina uteha.

- Kad se postidim sopstvene bede, pobegnem u ovu memljivu sobu. Mislim, pobegao sam od drugih, neće videti koliko patim i plačem. Ali me u mraku sačekaju sećanja, ožive slike pređašnjeg života i suza suzu stiže.

U Radovanje je došao na Nikoljdan, 1996. godine. Njegove pokojne roditelje, majku Milku i oca Miloša, iz izbegličke kolone prognanih u „Oluji“, uputili su u pravcu Velike Plane a odatle u - Radovanje. U muci im se našla dobra profesorka Milica Orašajski koja im je dala na korišćenje staru kuću u selu. O sinu Stevi, nekad uglednom poslovođi i potpukovniku u rezervi, koji je mobilisan i poslat na ratište prvo u Erdut, pa na Majevicu, Radoševići godinu dana ništa nisu znali.

PEČENICA - ZA Božić sam od dobre komšinice, kojoj sam pomogao u polju, dobio pečenicu. Ne pamtim kada sam pre toga pojeo parče mesa. U frižideru kod drugog komšije ostavio sam i jedan komad za Uskrs!

- Samo su se u patnji i brizi ućutali - kaže Stevo. - Meštani su mi posle pričali da su bili dve senke stalno zagledane u daljinu.

Stevo je uspeo da „pređe“ u Srbiju. Pronašao ih je u Radovanju.

- Mislio sam, važno je što nas je život ponovo spojio, skućićemo se, ponovo nešto steći. A oni su venuli pred mojim očima.

Razumeo je, kaže, njihovu patnju. Imali su sve - ogromno domaćinstvo, hektare obradive zemlje, mehanizaciju, kuću punu svega. Ostali su bez ičega. Dve godine kasnije, uspeli su da se vrate u rodni Šak Rječanin kraj Dvora na Uni.

- Verovao sam, kad zlo prođe, i ja ću za njima - priča kroz suze Stevo. - Ali, tad počinje moja muka - saznao sam da sam na spisku „nepoželjnih“, da preko granice ne mogu jer sam ratovao. Nemam ličnu kartu, pasoš, nijedan dokument. Nemam ni dinar prihoda. Nemam ništa! I nigde ne mogu! Ničiji sam čovek.

DIRLJIV SUSRET - KAD je od mog druga saznala da ne mogu nazad, u Hrvatsku, majka je jedne noći došla u Radovanje da me vidi. Bila je sa mnom tri dana, samo me gledala i ćutala. I otac je dolazio. Sad mi je žao što smo štošta propustili da kažemo jedan drugom.

Pre sedam godina umro mu je otac, pre četiri godine i majka. Čuo je, kaže, da imanje propada, da ga u gotovo opustelom selu niko ne obrađuje. A on, da bi preživeo, svakog bi se posla prihvatio. Ranije je radio na seoskim njivama, ciglanama i pilanama, obrađivao voćnjake, prodavao na pijacama, komšiji Jovi čuvao konje. Imao za hranu i cigare. Ali posla više nema, nikome nadničari ne trebaju.

- A i kad me vide, kažu: „Mator si! Šta ćeš nam?“ - govori kroz jecaje.

Bez dokumenata Stevo ne može da dobije socijalnu pomoć. Ni besplatan obrok u javnoj kuhinji. Snežana Cvetković, sekretar u Crvenom krstu Velike Plane, često Stevi donese namirnice, odeću, pomogne koliko može. Obećali su mu i 6.900 dinara kratkoročne pomoći.

- Pijem 12 vrsta lekova a nemam ni dinara - kaže Stevo. - Tumaram po Radovanju, nekad bih nekome rekao šta sam bio i šta sam imao, ali pomislim: „Koga to interesuje“. A, pomisliće i da ne govorim istinu. Onda se ućutim, sklupčam pod iscepani jorgan i pomislim na njive, praznu kuću, punu trpezu, kulene, salaše i reku. Često sanjam Unu. Eto, zato plačem.

---

Autor: V. Talović
Tekst je objavljen na internet portalu dnevnog lista Večernje Novosti 23. marta 2012 godine.