će biti održano 24. oktobra 2026. godine od 19 časova, u hotelu Kvin – Bazeni u Dobanovcima. Za dobru atmosferu i zabavu biće zaduženi Buba Jovičić i Džimi Stanić, uz pratnju Dragana Grbića. Goste očekuje neograničeno jelo i piće, kao i tradicionalna tombola sa izuzetno bogatim nagradama. GLAVNA NAGRADA IZNOSI 500€ Cijena ulaznice je 4.500 dinara. Za informacije i rezervacije zainteresovani se mogu javiti na telefone: 061 64 70 422 064 13 36 279 063 73 40 667
20. BANIJSKO VEČE
će biti održano 24. oktobra 2026. godine od 19 časova, u hotelu Kvin – Bazeni u Dobanovcima. Za dobru atmosferu i zabavu biće zaduženi Buba Jovičić i Džimi Stanić, uz pratnju Dragana Grbića. Goste očekuje neograničeno jelo i piće, kao i tradicionalna tombola sa izuzetno bogatim nagradama. GLAVNA NAGRADA IZNOSI 500€ Cijena ulaznice je 4.500 dinara. Za informacije i rezervacije zainteresovani se mogu javiti na telefone: 061 64 70 422 064 13 36 279 063 73 40 667
Neću da prećutim; zidovi su prećutali I srušili su se. Ja, jedan, nosim njih u sebi, Urasle u moju zrelost, neizgovorene, Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna. Oni nisu trava. Oni kucaju, noću, Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan, A njih je tada bilo više od sedam stotina.
Među zidovima, iza zatvorenih vrata Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom, Ispražnjenih ruku, mekani pred oštricama, Svesni, pod svodom zgrčenim od slućenog užasa... Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod Što oslobodi tamnu i toplu krv iz tela Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče; I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama I neizgovorenim rečima, raspolućenim Kao zelene jabuke u njegovoj tami. Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj Da ih primi. To su oči, to se oči gase Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice, A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda. Krv otiče, radoznala i razgolićena, Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu, Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka. Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli Onog što sledi, onog spaljenih očiju, Ili onog čelikom okresanog kao stablo, Među zidovima, odebljalim od krikova, Obogaćenim strahotom. I crvena usta Svežih rana ostala su nema, puna krvi. Oni su ležali, ležali su poniženi, Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti, Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.
Neću da prećutim; zidovi su prećutali I srušili se. A oni iz crkve, što su mrtvi, Nisu zaspali. Oni bdiju, nezvani bdiju U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram U prostor vetra što je sada na mestu crkve Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi. Neka ostanu i neka bdiju, nezvani bdiju, Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.
