Prvi put s ćaćom u Glini

Ćaća je šutio i gledao po prostoriji u kojoj se našao prvi put. Bili smo sami. Nisam ni ja prije bio ovdje. Ni u ovoj sobi u zatvoru, ni u gradu Glini. Između nas bio je stol sličan onima kakve imamo u školi. Dugo se nismo vidjeli, više od godinu dana. Ja sam narastao, on se smanjio kao ispuhana lopta.

- Šta ste radili za Božić? – konačno je progovorio.
- Ništa. Išli smo kod babe i dida. Jeli.
- Šta ste jeli? – zvučao je zainteresirano.
- Meso. I sarmu – malo sam zastao. – Šta si ti jeo?
- Odojka i krumpire. Dobra je tu kuhinja, znaš. Iznenadio bi se.

Kimnuo sam. Gledao sam mu ruke. Ispucala i oljuštena gruba koža na zglobovima prstiju. Osjećao sam pogled na svom licu, ali nisam odustajao od zurenja u njegove krvave zanoktice, u izjedenu kožu oko noktiju.

- Zafrkavaju li te zbog mene u školi? Ili na ulici? – gledao me u oči. Bilo mu je važno da ne slažem.
- Nisu… Više me se boje. Kažu da si opljačko banku.

Zaustio je da nešto rekne, a onda ga je prekinuo huk pa grmljavina odozdo, i odozgo, i sa svih strana. Zadnje što sam vidio prije nego što me zgrabio i bacio pod stol bio je ples rešetki na prozorima. Stol je poskakivao i klizio tamo-amo nad nama. Potres, potres! Njegove ruke pokrile su moju glavu u kojoj je bubnjalo kao u staroj veš-mašini.

- Bolje da te se boje nego da te zafrkavaju – drhtao mi je u uho – bolje da te se boje, zapamti, bolje da te se boje…

Njegove ruke ostale su na mojoj glavi i nakon što se sve umirilo i utišalo.


Ivica Đikić

Izvor i ilustracija: SNV