Žedan biću tvojih reči, moja Živaja

Ogromna je kugla zemaljska. I za sve je oduvek na njoj bilo mesta. Živelo se kako-gde. Seobe postojale vazda, otkada je i sveta. Kao što i životinje menjaju sredinu zbog bolje ispaše i napajanja, tako i ljudi. Oni siromašni, tražili svoje parče neba, gde će im pod njegovim okriljem biti bolje, lagodnije, gde će porod svoj lakše podizati i obezbeđivati mu sigurniju budućnost. Tako se danas smatra da polovina Srba, ili oko četiri miliona (iz više generacija), živi u sto dvadeset država sveta. Poslednjih godina iz svoje matice je otišao i popriličan broj obrazovanih ljudi, inžinjera, lekara, umetnika, ali još više onih iz sloja običnog naroda. No, čuvanje našeg nacionalnog identiteta, kulture, jezika i običaja, nisu nam bolje osobine, tako da se brzo asimilujemo sa drugim narodima i prihvatamo tuđe, topimo se kao lanjski sneg. Jevreji su na primer, svoju tradiciju sačuvali i posle pogroma koji ih je zadesio. A kada jednom izgubimo i svoj jezik, bićemo na najboljem putu da izgubimo sami sebe. Ne može se sve svesti samo na negovanje folklora. Spas nam je u kulturi i svi treba da delujemo prosvetiteljski. Kakvi smo, takvi smo, ali smo ipak naši. Istina, imamo velike vrednosti u verskim spomenicima, umetnosti i nauci, ali su oni mali u odnosu na velike civilizacije, a baš zato što ih malo ostalo, moramo ih čuvati od zaborava i zuba vremena. Mnogi Srbi su promenili veru, ali čovek bez svoje kulture i korena, ne zna ko je.
Mada se svoj rodni kraj, voli najviše na svetu i pamte trenuci provedeni tamo do kraja života, nekad iz nužde i prisile, ređe iz čiste avanture, on se napuštao i odlazilo se u beli svet. I uvek se čeznulo za starim krajem, pa ma gde bili. Svi se još uvek dobro sećamo Šantićevih stihova, a mnogi su ostali zacrtani duboko u našem sećanju i danas:

Ali, životni putevi su nas odveli najpre širom Amerike, pa po zapadnoj Evropi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Južnoafričkoj Republici, kažu čak i do Aljaske. Jovo se odlučio za daleku Australiju, ne u najnaseljeniji njen istočni deo, nego na zapadni, u grad Pert. Inače, u Australiju su se još krajem 18. i početkom 19. veka doseljavali kolonisti iz Evrope, naročito iz Velike Britanije. Potiskivali su sve više u unutrašnjost kontinenta starosedeoce, Aboridžane. To je poput SAD, sada postala nova zemlja doseljenika. Većinu stanovništva čine Englezi, Italijani, Grci, Indijci, Kinezi, Vijetnamci, Nemci, Španci, Makedonci, Srbi, Hrvati...Unutrašnjost je jako slabo naseljena. Australija je vrlo urbanizovana zemlja, tako da ogromna većina stanovnika živi po gradovima. Zbog svojih prirodnih bogatstava uživala je visok standard još od 19. veka. Po veroispovesti, najviše je protestanata i katolika, dok samo 3-4% predstavljaju pravoslavoslavci.


Grad Pert ima blizu dva miliona stanovnika, i po veličini je na četvrtom mestu u Australiji. Smešten se na obali Indijskog okeana i reke Svon. Osnovao ga je Džejms Stirling i dao mu ime po mestu Pert u Škotskoj. Nalazi se na području mediteranske klime sa vrelim i suvim letima, a zime su vlažne i blage, tako da tamo još nikad nije zabeležen sneg. Osim pedesetak oblakodera, grad nema građevina većih od četvorospratnica, te meštani uglavnom žive u porodičnim kućama. Zato je tako i razuđen. U njemu je mnoštvo prelepih parkova, od kojih je najlepši Kings Park. Ulice i trgovi su mu uređeni, a čistoća se graniči sa nemogućom. U centru grada nalazi se mnogo muzeja, galerija i biblioteka. Najstarija zgrada u gradu je Okrugla kuća iz 1830. godine. Južno od grada je više jezera, a na moru, ispred grada je ostrvo Rotnest Island. Vode računa da se prirodni balans ne poremeti. Pert slovi za jedan od najizolovanijih gradova na svetu, jer u njegovoj daljoj okolini nema većeg grada. Najbliži je Adelaida, do koje ima preko dve hiljade kilometara.


Nostalgiju kao reč prvi je upotrebio švajcarski lekar Johanes Hofer, što je još samo jedan od pokazatelja da je ovo osećanje prvo primećeno i shvaćeno kao bolest. A mnogi su iseljenici, tu zavičajnu čežnju osetili ako ne i danas, a ono bar kad su se našli u tuđem svetu, bez igde ikoga, bez poznavanja jezika i ljudi. Tuga golema.


Duša moja smiriti se neće. Dok sam živ ja, žedan biću tvojih reči, moja ŽIVAJA. Svi su tome krivi. Sad je doš’o kraj. Oprosti mi. Sve dok budem živ, ja ću tebe uvek mnogo voleti. Tako Jovo pati za svojim rodnim mestom koje se nalazi u predelu između Une i Kupe, na području Banije, u današnjoj Republici Hrvatskoj. Živaja se nalazi na području Hrvatske Dubice i od nje je udaljena šest kilometara. Selo je dugo sedam i po kilometara i jedno je od najdužih sela na ovoj regiji, a prostire se na oko 30 kvadratnih kilometara. „Ušorenog“ je tipa i kuće su u pravilnom nizu s obe strane asfaltnog puta. S desne strane, na oko 400 m nalazi se željeznička pruga još iz 1889. godine i stanica. Te predele su Srbi naselili krajem 17. veka. Konkretno, Živaja je naseljena Srbima 1699. godine. Na Baniju se za vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem 3. Čarnojevićem doselilo 11.000 novih doseljenika. Samo u Donjoj Baniji je sve do početka drugog svetskog rata bilo oko 125.000 srpskih duša. Živaja je 1945. godine bila spaljena i u zgarištu. Po popisu iz 2001. godine, selo je brojalo 484 stanovnika smeštenih u 290. kuća.

Jovina kuća u Živaji, nalazi se između dve male rečice, Krivaje i Lipovca. U selu i okolini je još puno manjih potočića (jedan nosi ime Živaja) i izvora. Najpoznatiji izvor je Perkovac, nasred sela, te Vukmirov izvor, Bašića izvor, i legendarni Jarak, kraj kuće njegovih rođaka Vorkapića. Vrlo je interesantna legenda o samom nazivu Živaje. Kažu da je nekada tu postojao starorimski grad Smrdeljgrad, ili Stara Živaja. Priča se da je u ta davna vremena tim krajevima harala KUGA i uništila celi Smrdeljgrad. U vreme kad su se ti predeli naseljavali Srbima, negde 1697. godine, naišla neka komisija da oceni da li kuga još hara Smrdeljgradom. Prelazeći most preko rečice Krivaje, rekoše da se Smrdeljgrad može ponovo naseliti jer su svi pomrli, da niko nije ostao živ. Odjednom, ispod mosta izađe jedna baba i uzviknu: „ŽIVA JA! ŽIVA JA“! Tako vlasti nasele novo mesto, koje dobi naziv ŽIVAJA.

Jovini roditelji Ilija i Milja, pored kukuruza, pšenice i uobičajenih biljnih kultura, uzgajali su kao i svi, lan (keten) i konoplju. Konoplja je tražila puno rada, ali je i smrdilo ono mesto gde je bila po par nedelja potopljena. Možda otuda i onaj naziv Smrdeljgrad? No, uz obradu konoplje kad se kući donese, za mladež je bilo i zabave. Znalo se zaigrati i Banijsko krivo kolo ili Banijsko biračko kolo. Devojke su rado skupa zapevale neku pesmu, a ko je znao da svira na tamburi, bio je glavni momak. Ostajalo se tu do kasno u noć, a momci i devojke su se često baš tu zagledali jedno u drugo, zaljubili. Ili se to dešavalo na nekom banijskom prelu zimi, kada su devojke kudeljno povesmo stavljale na preslicu i prele. Oko ponoći nastaje talambas, igra se i peva do zore.
Tužio je Jovo za svojom Živajom i uz neku ličku tamburicu pevušio setne pesme. Tek da dušu razgali, da oseti jače damare u otkucaju svoga srca.


Do 1991. godine selo je bilo prepoznatljivo po već tradicionalnoj proslavi Sv. Ilije, seoske slave. Tada se tu okupljao veliki broj ljudi. Toga dana, a i po dan-dva ranije, svako domaćinstvo je u svoju kuću primalo goste iz mnogih krajeva. Dolazili su oni koji su odatle rodom, a posle otišli drugim životnim stazama. Okupljali su se u centralnom delu sela, na platou Cintor, gde je nekad bila crkva posvećena istom svecu. Sagrađena je 1885-te, a srušena 1942. godine. Tu je i naš Jovo bivao na crkvenom saboru, i kao naočit momak šalio se sa drugarima i zagledao pridošle devojke. Kad se već spusti suton, mnogi su tražili puta do nekog vrbaka i topoljaka.

Eh, bajne uspomene!

Otuda, iz Perta je uvek neko od naših ljudi dolazio ovamo u stari kraj, pa, ako je bilo bliže, i u njegovu Živaju. Nosio je pozdrave majci, a ona, sva raznežena i u suzama radosnicama, sve nešto zapitkuje za svog Jovu. Samo nek je on, Bogu hvala zdrav i dobro! Za nju, nek ne brine. Snaći će se ona već nekako u starosti svojoj. A ovaj mu majčine pozdrave donosio, govorio čak i ono što ona ne bi nikad rekla iako joj je samotnoj, teško:


Jovina majka Milja je i rođena u Živaji, u selu poštenih, radnih i hrabrih ljudi. Tokom Drugog svetskog rata ostala je bez oca Nikole, a ona je preživela Kozarsku ofanzivu. U koloni su ih gonili ka Koncentracionom logoru Jasenovac. Zajedno sa svojom majkom, Jovinom bakom Sokom, iz te kolone sigurne smrti, uspele su da se u pogodnom trenutkuu izdvoje i pobegnu. Vratile su se u svoje selo Živaju. Kad su te ratne strahote konačno minule, na nekoj radnoj akciji, Milja upozna Iliju, vrednog i lepuškastog momka, koji je znao svašta raditi, a neka od pošalica mu je uvek bila u glavi. Udade se kasnije za njega i rodi najpre ćerku Slavicu, koja preminu još kao dete. Onda se rodi glavni lik ove priče Jovo, a ime mu dadoše po stricu, koji pogibe na Sutjesci kao borac Sedme banijske. Takav je kod nas običaj, ime ili po stricu, ili po dedi. Otac Jovin, Ilija, bio je terenski radnik (kursista) i po prirodi posla, često obitovao van porodice. Ali, kad je dobio posao čak u Makedoniji, povede i svoju Milju sa sinom Jovom. Tamo Jovo dobi brata Milu.
A kad se vratiše u stari kraj, u Sisak i Ilija dobio posao u Željezari, rodi im se još jedan sin, Slobodan. E, tad Milji ne bi nimalo lako. Pored troje male dece i muža, imala je u kući i tri devera: Bogdana, Jovana i Stevu. I sve njih posluživala, prala, dočekivala i ispraćala, u jednom periodu svoga života. Ona sama žensko u kući, a muški, k’o muški. Tad se sa setom i suzom u očima prisećala svog prvog deteta, ćerke Slavice i pomišljala kako bi joj bilo lakše da je ostala živa. Odmenila bi je bar u nečemu. Ali, volja Božja, a njena sudbina takva. Majka Milja se uvek hvalila svojim mužem, kako je bio vredan i da je stotinu zanata znao. Umeo je svašta popraviti, napraviti. Štono narod govori, što očima vidi, rukama stvori. Ništa mu nije bilo teško. Kad je bio kući, sa svojom Miljom uvek išao na igranke, koje su tada bile glavni vid zabave i razonode.

Valjda je neke od njegovih gena nasledio i Jovo. Bogatog je duha i u sebi nosi neku umetničku žicu. Mudar je, proračunljiv, sveznalica, stvarno, uvek u pravu, druželjubiv i omiljen bilo gde da se nađe. Kud ćeš većeg bogatstva od toga? U mladosti je zajedno sa braćom, sakupljao gramofonske ploče. Ni sami nisu znali koliko ih je sve bilo. Obožavali su Bitlse, Elvisa Prislija, Status Kvo... Svojevremeno, negde sedamdesetih godina prošloga veka, osnovao Jovo i svoj bend. Bilo ih je četvorica u bendu, a on je lupao u bubnjeve. Bio glavni. Tako se tih godina jedno u drugo zagledaju smerna, lepa Mara i Jovo. Uzeše se. Koliko li je samo Jovo morao tih dana upotrebiti reči i biti ubedljiv?! Tek, eto, Mara pristade. Sad mu bubnjevi više nisu bili interesantni i on ih ostavi kod majke Milje. Ajaoj, Bogo mili, kad im se kasnije rodi ćerkica Slavica, da je samo krajičkom oka bilo videti Jovinu sreću. Tri dana je pio i čašćavao i svima se po komšiluku hvalio. Postao otac! I nije to sitnica u životu! Ehej, sad je on postao glava porodice. Pored svoje voljene Mare, sad ima i ćerkicu. Ime joj dadoše po Jovinoj rano preminuloj sestri Slavici, da joj se ime ne izgubi i da bude anđeo čuvar svojoj neviđenoj sinovici. Nešto kasnije, eto Jovi još jedan značajan dan u životu i novi trenutak za slavlje i čašćavanje. Mara mu rodi sina Sinišu, naslednika imena i loze.

Jovini roditlji imali trosoban stan u Sisku, a kupiše nekako i vikendicu u Selištu iza Petrinje. A tamo, milina jedna! Dole, šumskih jagoda, vrganja i lešnika koliko hoćeš, sve u brižno negovanom cveću, a odmah poviše vikendice voćnjak, kestenjar sa jestivim plodom i šuma sa ogromnim stablima hrasta. Kad ih gledaš, ne možeš im vrhove krošnji sagledati. Koje ’ladovine kad nebeska zvezda leti upeče! Kasnije, Slavica se udade i sad nosi drugo prezime. Rodi Jovi i Mari dve princeze njihove, Saru i Laru. I, eto opet razloga za sreću.

Jovini preci su nekada bili srednjovekovna humska vlastelinska porodica, prepoznatljiva po posedu Popovog polja. Bili su najvažniji predstavnici Humske zemlje u razvijenom srednjem veku. Najvažniji predstavnici su bili knez Grgur i vojvoda Radoje. Imali su i svoj pečat i grb. Međutim, ostala su poznata samo dva pečata, Stanislave iz 1393. godine, a drugi je pečat njenog unuka iz 1418. godine. Na oba pečata su jednoglavi orao sa poluraširenim krilima, sa glavom okrenutom na levu stranu. Na grbu je orao na crvenom štitu. No postojali su iz te familije grofovi i za vreme Austrougarske monarhije. Da li oni potiču iz iste loze sa Huma, pa su seobom doprli do ćesarevine, nije poznato.

I svi su oni izginuli u raznim bitkama ili izumrli u nekim drugim zemljama. Što bi rekao Rajko Petrov Nogo: „Život je Božiji dar, ma kakav bio i ma gdje ga živjeli: ’Zvezdanog neba i ljudskog lica čovek se ne može nagledati’. A kad se zvjezdanog neba i ljudskog lica ipak nagledaš, kada se svi raziđu u trci za prividima koje neki zovu i hljebom svagdašnjim, usami se i pođi do Počivala. To je tu, na proplanku koji si okrznuo na prvom raskršću pri ulasku. Tu u tišini počivaju i odmaraju se od otadžbine i rasijanja, od raspamećene istorije i geografije... Niko se ovdje, izgleda, ne koleba gdje se upokojio, ali ima nedoumica u kojoj je državi, republici, ili guberniji ko rođen. Istorija je toliko ubrzana da začas u jednoj državi zanoćiš, u drugoj se probudiš, a nisi micao sa mjesta....Ista je, i nije ista zemlja na svakom počivalu.”


Prohujaše i te godine kad je Jovo bio sretan i nekako bezbrižno živeo sa svojom porodicom. Takva vremena bila. Ne samo za Jovu i njegove, no i za ostale. Svi se u zemlji slagali, napredovali. No, najgore je kad se u nekoj višenacionalnoj i višekonfesionalnoj zemlji pojavi crv baš tog nacionalizma, kad on pređe u šovinizam, kad kod mnogih proključaju nove želje i htenja, kad se pojave likovi koji će se takvim nacijama staviti na čelo. Tad dolazi do rata, razaranja, novih seoba i ljudskih žrtava. Država se raspada i nastupa haos, anarhija. Tako i Jovo sa svojima, poput mnogih napusti svoj voljeni rodni kraj Živaju i krene u novu bežaniju. Nekad su u toj situaciji bile njegava majka i baba, sad kao da mu je to predodređeno, i Jovo. Kad se Jugoslavija raspadala i cepala, najpre se nađoše kao izbeglice u Srbiji, a potom ... Australija. I sve ispočetka.
Šta ćeš, takav ti je život ljudski! Nekad vredi čitavo bogatstvo, nekad je u euforiji sreće i stvaralaštva, a nekad je neljudima manje značajan od običnog pileta. Mada je i to živi stvor.