Kuća mi srušena, duša pocepana
A ti pevaš
Zašto pevaš gde mu mesto nije
Kome pevaš nejački pesniče
Nemoj pesmom zadnji most da rušiš
Nemoj nadi da se podsmevaš
Današnju pesmu ja ti ne čujem
Muci svojoj i posrtanju pevaš
Polupraznoj domovini
Što do juče i moja beše
Neuzoranim njivama pevaš
Trnju i korovu
Presahlim izvorima
Prostranstvima bez dimnjaka
Selu bez seljana pevaš
Opštinama koje gradovima nazva
A nešto veće su od sela moga
Ubeđuješ sebe da imaš
Nemaš, oterao si i moje i svoje
Ko da ti sada "gradove" popuni
Oterao si komšijsko ljudovanje
Uz komišanje i posječenje
Uz zajedničke mobe, sagradili da bi
A ti naumio da rušiš
Težaka si oterao
Pamet oterao nepameću svojom
Veseleći se nesreći prognanih
Pesmom truješ svoju dušu
Potomke svoje zaluđuješ
Pesma, progon kojom slaviš
Neće ti obraz oprati, nadu vratiti
Neće
Neće ti ni njivu uzorati
Ni vinograd okopati
Niti korov očistiti
Neće
Vidiš da gubiš svaki dan
Uz moje srušene
I tvoji se snovi ruše
Tome li ti pevaš?
Nagovoriše te na moje zlo
A sebi ga danas praviš
Mnogi tvoji su to shvatili
Pa pesme razuma pevaju
Svesni su prevare
Tebi i meni nametnute
I ti ćeš uskoro shvatiti
Ako već i nisi
Pa se pesmom samo tešiš
Nema tebi bez mene tamo
Ni pesme, ni njive, ni napretka
Nema, hrišćanine moj
Pesma je pobuna protiv nerazuma onih koji se, radujući se tuđoj nesreći, sada gaze po blatu vlastitih problema, posvećena pomenu na otišle u pravedniji svet, posvećena saučestvovanju sa mnogima koji su izgubili sve, ili skoro sve, posvećena njihovoj hrabrosti da ponovo stanu na noge.
