Šampioni iz izbegličke kolone: Ovako se ''Oluje'' sećaju sportisti prognani kao deca

BEOGRAD - U nepreglednoj koloni izbeglica na talasu "Oluje" bilo je i mnogo dece, a neka od njih, decenijama kasnije, postaće pravi sportski i ljudski heroji.

Oko 250.000 ljudi je pobeglo iz Hrvatske ponevši sa sobom samo najosnovnije, zauvek napustivši svoje domove

Mahom na traktorima, poneki i peške, u pratnji roditelja, baka i deka, sa ono malo pokućstva koje su uspeli da izvuku iz domova koje su žurno napuštali, ova deca bila su najpotresnija slika rađanja nove hrvatske države.

Godine izgnanstva, izbeglištvo na koje su vremenom morali da se naviknu, heroje ove priče nisu saspleli na putu ka ispunjenju svojih šampionskih snova. Naprotiv, teška životna sudbina ih je na neki način pripremila na buduća profesionalna odricanja, teške trenutke, neizvesnost i ogroman napor kakav profesionalni sport sa sobom nosi.

Užasne scene progona, rastavljanja od ognjišta i najbližih uspeli su da pretvore u svoju prednost, snagu koja ih je vodila do cilja, novog gola, lepšeg koša, jačeg smeča.

Odbojkašica Marta Prpa, košarkaši Aleks Marić i Predrag Šuput, te fudbaler Vladimir Buvač prisetili su se u razgovoru sa novinarima „Blica” kako su preživeli dramatične dane iz avgusta 1995, svega što su izgubili i užasa izbegličkog puta.

ALEKS MARIĆ, KOŠARKAŠ: ZAR SMO MI SAMI KRIVI ZA SVE ŠTO SE DESILO

- Moj deda je ubijen početkom avgusta 1995. tokom vojne akcije „Oluja” u svojoj kući kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek novembra 2012. Ne dao bog nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja... imao sam svega 11 godina, neizmerno smo patili, svega se sećam kao da je danas bilo. „Oluja” je zločin bez kazne. Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Jako me ljuti kada neki misle da je progon u „Oluji” bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da nismo ljudi...

MARTA DRPA, ODBOJKAŠICA: PUT BEZ KRAJA I DECA KOJA PLAČU

- Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može... Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće... Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Nesvesna sam bila činjenice da mi idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili...

VLADIMR BUAČ, FUDBALER: MOJI U BEGU, A JA IH ŽELJNO ČEKAM

- U Novi Sad sam došao iz rodnog Knina samo neki dan pre zloglasne „Oluje“. Sa sestrom Sanjom krenuo sam posetu tetki u Petrovaradin, Sve je izgledalo normalno dok na televiziji nismo videli vesti o napadu na Knin. Danima smo, prestravljeni, čekali bilo kakvu vest o bratu Milošu, mami Smilji i ocu Mirku koji su ostali tamo. Kad su, najzad, izmrcvareni i užasnuti stigli u Petrovaradin, od mene nije bilo srećnijeg deteta na svetu. Svi su bili živi i zdravi. Od tuge me je spasla porodična sloga, igranje fudbala i prijateljstvo sa vršnjacima iz Petrovaradina.



PREDRAG ŠUPUT, KOŠARKAŠ: IZBEGAO IZ LIKE, A IGRAO U ZAGREBU

- Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru. Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno, jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi.