PROMOVISAN DRAGOCENI BESEDARNIK „SVEČANE REČI“: Višedecenijski trud i ljubav za Branka Radičevića

SREMSKI KARLOVCI - Danas je na 53. Brankovom kolu, u slavnoj novosadskoj Zmaj-Jovinoj gimnaziji, promovisana nova knjiga „Svečane reči – Septembarske besede na Brankovom kolu“ koju su priredili Nenad Grujičić i Rastko Lončar. Knjigu je štampalo Brankovo kolu u znaku proslave 200. godišnjice rođenja Branka Radičevića.

U knjizi se nalaze besede o Branku Radičeviću koje su na svečanim otvaranjima septembarske manifestacije izgovorili Pero Zubac, Stevan Raičković, Desanka Maksimović, Duško Radović, Blaže Koneski, Dragutin Tadiijanović, Dušan Kostić, Slobodan Selenić, Matija Bećković, Borislav Pekić, Rajko Petrov Nogo, Ljubomir Simović, Tanasije Mladenović, Ivan V. Lalić, Alek Vukadinović, Dejan Medaković, Miodrag Pavlović, Pavle Popović, Dragomir Brajković, Raša Popov, Duško Trifunović, Svetlana Velmar Janković, Ranko Risojević, Slobodan Rakitić, Dragan Kolundžija, Krstivoje Ilić, Ivan Gađanski, Miroslav Maksimović, Miro Vuksanović, Milosav Tešić, Ivan Negrišorac, Vladimir Jagličić, Milovan Vitezović, Đorđo Sladoje, Radomir Andrić, Stevan Tontić, Milisav Savić, Milan Nenadić, Anđelko Anušić, Bratislav Milanović, Slobodan Zubanović i Slavomir Gvozdenović. Na početku svakog eseja nalazi se fotografija-portret autora.

Slađana Milenković naglasila je da je besedarnik (inače, kovanica Nenada Grujičića) „Svečane reči“ nesvakidašnja knjiga koja će poslužiti mnogim naučnicima i izučavaocima dela Branka Radičevića u budućim vremenima, da su takve knjige retke u jednoj kulturi i da predstavljaju veliko osveženje književnog života. To su besede koje su pola veka čitane svakog septembra na Brankovom kolu i u nizu godina ustvari iščekivane u javnosti kao inovativni i sveži pogledi na Branka i njegovu poeziju. Slađana Milenković je naglasila da je daleke 1997. godine objavila svoju drugu po redu knjigu u Brankovom kolu i time, na ozbiljnom kultnom mestu srpske poezije, potvrdila svoju pesnički put i sudbinu.

Rastko Lončar je ukazao na veliki trud Nenada Grujičića da kroz vreme ubira saće izgovorenih reči na svečanim otvaranjima Brankovog kola, reči koje su stvarali nadahnuti pesnici i pisci tom činjenicom što se nalaze u Sremskim Karlovcima, njihovoj slavnoj gimnaziji podno rajskog Stražilova po kome se najsupstancijalnija linija pevanja u Srba naziva stražilovskom. Pesnici i pisci koji su dobijali čast da s rane jeseni („lisje žuti veće po drveću“) svečano otvore Brankovo kolo ustvari dobijali su automatski priznanje od institucije Brankovo kolo i time postajali njegovi glavni gosti, No1, to jest laureati nagrade „Statueta Branka Radičevića“ (rad vajara Jovana Soldatovića) koja im je dodeljivana na inicijalnoj svečanosti u Karlovačkoj gimnaziji za izgovorenu novu besedu i ukupno pesničko, to jest književno delo.

Naglašavajući privilegiju što nastupa u Zmaj-Jovinoj gimnaziji, drugoj po starini u Srba, Grujičić je istakao značaj višegodišnje vere u misiju Brankovog kola i besmrtnost Radičevićeve poezije, a time i u predesetak eseja koji su svake godine na svečanom otvaranju dolazili kao biseri naše svesti o velikom pesniku srpskog romantizma. Zatim je objasnio kako je ustvari došlo do ideje, to jest realizacije ovako retkog književnog projekta oličenog u besedarniku „Svečane reči“ kao konkretnom rezultatu truda i ljubavi za Branka:

„Povodom proslave 200. godišnjice rođenja Branka Radičevića sa tragovima o njemu u vremenu, potrebno je reći da se na Brankovom kolu od 1989. godine ustanovilo sveto pravilo da pesnik (i prozni pisac, ponekad), koji u slavnoj Karlovačkoj gimnaziji svečano otvara čuvenu manifestaciju, obavezno napiše „besedu“ („reč“ ili „slovo“) o velikom pesniku srpskog romantizma. Taj tekst bi premijerno bio pročitan prvog dana Brankovoga kola, a potom objavljen u subotnjem Kulturnom dodatku dnevnog lista Politika.

S obzirom da je Brankovo kolo po tradiciji uvek svečano otvarano prvog ili drugog petka (ako je datum visoko u septembru), pojavljivanje kompletnog teksta sa svečanog otvaranja već sutradan, u subotu, u pomenutom Kulturnom dodatku Politike, predstavljalo je jednu vrstu podviga, pogotovo u vremenu kada nije bilo razvijenog Interneta, kompjuterske pripreme i obrade teksta. Trebalo je nedelju dana ranije s urednikom Kulturnog dodatka pripremiti teren za objavljivanje. I, to je uglavnom išlo bez problema dok se ne bi pojavili urednici u Politici s početka dvadeset prvog veka koji su imali neku vrstu asrpskog pogleda na kulturu i nije im puno značilo de objave naše besede, odnosno opravdavali su svoj iskošen pogled time „da bi onda svima morali da objavljuju“. Brankovo kolo se nije dalo.

(Tako će se jedan manji broj tekstova pojaviti i u mlađem Kulturnom dodatku, u Večernjiim novostima, utorkom. Katkad je, ranije, ove svečane tekstove paralelno objavljivao i Dnevnik u svom Kulturnom dodatku sredom, koji je bio nestao početkom dvadeset prvog veka.)

U Brankovo kolo došao sam aprila 1983. godine, gde pored svih vrednosti i lepota, problema i nedostataka, nisam zatekao praksu da se za svečano otvaranje obavezno napiše tekst o Branku i njegovoj poeziji od strane glavnog pesnika. Išlo je to tada onako spontano, bez neke naročite obaveze da bude napisan esej. Obično su pesnici govorili iz glave ili čituckali sa papir(ić)a, te nije ostajao napisan, to jest prekucan na mašini trag.

Tek poneki slučajni beleg, redak, našao bi mi se kasnije pri ruci, kao na primer tekst i pesma Stevana Raičkovića (1976) u dokumentaciji Brankovog kola i esej Duška Radovića (1982) objavljen u Dnevniku. Takva inercija bez svečanog teksta nastavila se nekoliko godina, sve do 1989. kada uvodim obavezu da pesnik (pisac) privilegovano piše esej o Branku i njegovoj poeziji, i čita na svečanom otvaranju. To je vrlo brzo postalo prestižno i uočeno kao vrsta nagrade onome koji dobije tu čast da bude pesnik No1 te godine na Brankovom kolu. Ustanovilo se, dakle, novo visoko priznanje s obzirom da je pesnik na svečanom otvaranju za napisanu besedu i ukupni opus dobijao u ruke lepo izlivenu statuetu Branka Radičevića, rad Jovana Soldatovića.

Nekoliko rečenica koje je nadahnuto izgovorio Pero Zubac na prvom Brankovom kolu (1972) našao sam u podlistku Brankovo kolo u listu Dnevnik koji septembra te godine u četiri dana zaredom donosi čak na nekoliko strana priloge sa tek započete manifestacije za koju je „trebalo puno ljubavi“. To se više nije nastavilo, a bilo je tako veličanstveno.

Skoro deceniju posle, Desanka Maksimović (1981 otvorila je Brankovo kolo pesmom „Na Stražilovo idem“, ne besedom, i potom uzbuđeno zahvalila na pažnji koja joj je draža „nego da je na poklon dobila ceo vinograd“. Statuetu joj je uručila glumica Milica Kljajić Radaković. I Miroslav Antić (1978) otvorio je Brankovo kolo „prigodnim stihovima“, ali u izveštaju naše institucije dalje nisam mogao ući u trag o kojim se to stihovima (pesmi) radi. Dakle, ni tu nije bilo besede. I u izveštaju za 1979. godinu, u dokumentaciji Brankovog kola, takođe, i samo, stoji podatak da je Tone Pavček otvorio Brankovo kolo „prigodinm stihovima na slovenačkom i srpskom jeziku“. Za Dobrišu Cesarića (1977) piše u izveštaju samo da ga je pozvao dr Sava Živkov, predsednik Saveta Brankovog kola, da otvori manifestaciju, ali ni traga o tome šta je pesnik govorio. Takođe, ni o tome šta je Husein Tahmiščić (1983) rekao na svečanom otvaranju, ni Ljubivoje Ršumović deset godina ranije (1973).

Dok se nije ustanovilo pomenuto pravilo u Brankovom kolu, u nekim novinarskim izveštajima sa svečanog otvaranja naišao sam na veće ili manje delove onoga što su rekli, pa je to ušlo u ovu knjigu kao važan trag. Zanimljivo je kazati da je Dragutin Tadijanović (1985) kao pesnik koji je izrazito vodio računa o svojim tragovima, doneo i predao mi preko indigo papira prekucan tekst koji je pročitao na svečanom otvaranju, pa se i on našao u arhivu Brankovog kola pre ustanovljenog našeg pravila koje će trideset pet godina, evo, neprekidno nedriti nove i sveže poglede na Branka i njegovu poeziju.

Interesantan je slučaj Duška Trifunovića (2002), ne samo zato što je greškom došao dan ranije u Brankovo kolo da bi u Karlovačkoj gimnaziji otvori uglednu pesničku manifestaciju, nego i zato što je prihvatio da, čak, napiše i pročita tekst o Radičeviću. Jer, poznato je bilo inače da on uvek govori na licu mesta, iz glave, bez papira u rukama. I dogodilo se – kada je sutradan počeo pred kamerama da čita svoj tekst u Karlovačkoj gimnaziji, odustao je nakon nekoliko rečenica, rekavši da ne može tako. Stavio je papir u džep i nastavio da se obraća publici direktno, prepričavajući ustvari ono što je napisao, ali i dodavajući dosta toga što se nije nalazilo u napisanoj besedi.

Nesvakidašnja je prilika, i čast, dabome, da kažemo da se u ovoj knjizi, pored pomenutih pesnika, nalaze svečane septembarske besede u kontinuitetu od 1989. do 2024. godine. Sve potpuno novi, sveži i međusobno različiti tekstovi o Branku i njegovom pesništvu, eseji gotovo neverovatnih uporišta sa originalnim idejama, uvidima i pogledima, nijedan tekst ne podseća na drugi. To je moć koju poseduje poezija po svojoj prirodi, ali i talentovani autori-pesnici kada se dohvate poezije drugog, velikog pesnika u maternjem jeziku. Čudesno lekovita svežina i sloboda govora, stvaralačka lepota kakvu ne možemo pronaći kod tekstova druge provenijencije.

Gledajući ovaj spisak uglednih imena, vide se prohujale godine za koje je vredelo živeti i raditi, pisati i boriti se, vide se autori raspevanog srca među kojima danas mnogih fizički uveliko nema, vide se trud i radosni napor domaćina da se uspostave jasan sistem i praksa suvislog vrednovanja, vidi se čista ljubav prema Branku Radičeviću, neuvelom popoljku-cvetu srpske poezije koji živi i živeće mlad dok god je našega naroda i jezika. Po tome je knjiga „Svečane reči“ (Septembarske besede na Brankovom kolu) nesvakidašnja i dragocena, od velikog značaja za srpsku poeziju, književnost i kulturu. Ona predstavlja i motivacioni faktor za buduće pesnike i naraštaje, čitaoce i proučavaoce dela i života Branka Radičevića. Mlađi nego što ga takvoga možemo i zamisliti, Aleksije Radičević bi stavio ruku na grudi i opet rekao: Hvala, Bože, na dar ovi,/ o pomozi, blagoslovi!“

Na kraju programa ispunjenog jakim aplauzima, gde su se mogle čuti potpuno novi i zanimljivi detalji i pogledi, u kome su učestvovali i sami đaci Zmaj-Jovine gimnazije kazujući Brankovu, svoju i poeziju o Radičeviću, Brankovo kolo je na obostranu radost u čast velikog jubileja svima prisutnima darivalo po primerak besedarnika „Svečene reči“, ali i druga izdanja koje je ova vredna pesničko-kulturna institucija štampala ove godine kao neizbrisivi trag u vremenu za proslavu dva veka od rođenja Aleksija Branka Radičevića.

M. Borić