Doživljaji u Rumuniji

Temišvar | Ilustracija | Dmitrii Bulan / WikipediaSasvim slučajno, desilo se, eto, da Milinko upozna najpre svoju devojku, a kasnije i suprugu, čiji su roditelji živeli na krajnjem severu Banata, ma tik uz granicu sa Rumunijom. Kada su i decu dobili, često su se u potrazi za poslom seljakali, ali, baba Ružu i deda Jašu nisu zaboravljali i obilazili su ih redovno. A ako su već bili tu, koristili su se prilikom da skoknu i do susedne Rumunije. U ona stara dobra vremena, Jugoslavija je za Rumune bila prava Amerika. Odavde se nosila „vegeta“, biber i drugi začini, cigarete, žvakaće gume... A tamo kod njih, nikada nisi mogao da odeš sa nekim tačno određenim ciljem, šta ćeš odande doneti. Jer, u jedno vreme vidiš nešto što te interesuje, a već kad odeš sledeći put tamo, toga nije bilo. Tako je svima ostajalo brdo rumunskih leja i onda se kupovalo i što ti treba i što nije neophodno, samo da se njihove pare potroše. Al' su naše žene onda uživale! Mogle su da troše tamo i da pazare do mile volje. U stvari, odande se donosila razna staklarija i servisi od porcelana, veš od čistog pamuka... i ne bogzna šta. Hrane nisu imali ni za sebe, a kamoli da se iz Rumunije ponese. I tako je Milinko sa svojom Zoricom prokrstario veliki deo severozapadne Rumunije – od Lugoša i Temišvara, do Lovrina, Sent Mikloša, Arada...

Krenuli su i toga dana po već ko zna koji put. Bilo je to 1986, tačno na dan havarije atomske elektrane u Černobilu, a da za to nisu znali ni oni niti bilo ko drugi. To je bilo prvo iznenađenje o kojem će saznati tek kasnije. Milinko je imao podosta rumunskih leja i, da bi ih nekako preneo a da mu ih ne oduzmu na granici, zamotao ih je u manju najlon kesicu, odvrnuo običnu ručnu pumpu za automobilske gume, i spakovao ih tamo, računajući da je baš našao zgodno mesto. Tu mu ni naši a ni rumunski carinici nikada nisu gledali. Sa Milinkom i Zoricom je rano toga jutra krenuo i Zoričin očuh, deda Jaša. Prva nezgoda se desila još na našoj strani granice. Dok su u redu disciplinovano čekali da ih pregledaju, odjednom se pojavio deda Jašin meštanin, sa pitanjem da li možda imaju pumpu. Kaže, izduvala mu prednja desna guma. A deda Jaša, onako dobar i spreman da pomogne, odmah reče da je pumpa u gepeku. I to na samoj granici, kad su se očekivali carinici za pregled vozila. Na to Milinko brže – bolje reče da je pumpa pokvarena, a Jaša se još glasno čudio kako to da je neispravna, kad su sinoć gume duvali. On nije znao za leje u pumpi, i Milinko se jedva otarasio njegovog suseljana, a svome tastu je tek posle rekao o čemu se radi.

Iskreno rečeno, Jaša nije ni imao pravo da se kreće dublje u unutrašnjost Rumunije. Naime, on je imao samo onu malu pograničnu dozvolu, sa kojom je mogao da uđe tek petnaestak kilometara dalje od granice. A Milinko je bogami, išao mnogo, mnogo dalje.

Samo što su prešli na rumunsku stranu, a njihovi carinici (najčešće žene), počeše izdvajati od svakoga ponešto, od testenina i bibera, do žvaka i cigareta. Kažu, treba za njihovu vojsku. No, znalo se kome to treba, ali, šta će, Milinko oćuta i ovoga puta. Pa nije to prvi slučaj. Bio je srećan samo kad su krenuli dalje, jer su na onoj carini, znali da budu i gori.

Od prvog mesta u Rumuniji, od Žombolja, krenu ka Temišvaru, ali pošto tamo ne nađoše sve ono što im je trebalo, a para im je poprilično preostalo, krenu nazad, u suprotnom pravcu, ka Sent Miklošu. Po čitavom tom delu rumunskog Banata bilo je dosta Srba, ili bar onih koji su i govorili srpskim jezikom.

No, ko im je probušio kesu sa tri kilograma bibera u zrnu da iscuri, (što je neko sakupljao u drugu kesu)? Sasvim treći bi obično započinjao i zapodenao što duži razgovor, da skrene pažnju. Tek, pričalo se da naše komšije vole da „capcarapnu“.

Negde na trećini puta, iza nekog pružnog prelaza bez rampe, sačekaše ih policajci, valjda, saobraćajna milicija. Kažu, išli su brže nego što je dozvoljeno, a nisu. Oni govore samo rumunski i malo šta su se međusobno razumeli. Shvati Milinko da traže kaznu od sto leja, za prekršaj o kom su samo oni znali. Milinko ne da pare, a oni, po uhodanom sistemu, pokupiše putne isprave i odoše malo dalje. I tamo su sačekivali naše zemljake, optužujući ih za isti „prekršaj“, a oni su, pravo rečeno, leje za kaznu stavljali u svoj džep, bez ikakve potvrde. Oni odneli pasoše i malograničnu Jašinu propusnicu, i Milinko shvati, da nema druge, nego da im plati. Ode do njih i kaza im to, a oni mu odmah dadoše dokumenta čim pare dobiše. Uvideo je Milinko da se sa njima u njihovoj zemlji ne vredi prepirati i dokazivati ko je u pravu. Šta bi, na kraju krajeva bilo, da im dokumenta ne vrate? Kud bi onda u tuđini ?

I tako, samo što su taj problem rešili, krenu dalje ka Sent Miklošu. Negde pre varošice Lovrin, stanu kraj puta, a Milinko reče Zorici da rasprostre stolnjak i da postavi da se jede, pošto su hranu uvek sa sobom nosili, kad god su išli u Rumuniju. Samo što su seli, i čestito ni prvi zalogaj u usta nisu stavili, kad ugledaše kako im neki oficir, sa oko dva kilometra udaljenosti, poče nešto vikati i rukama davati znakove da mesto napuste što pre. Milinko kaže svome tastu da je to sve zbog ruskog sistema i Čaušeskuove strogoće, ali, onaj vojnik nije žalio ni truda ni znoja. Došao je do njih i strogo ih oterao sa toga mesta. Oni, šta će, produže gladni ka Sent Miklošu. Dođu najpre u Lovrin, propisno parkiraju auto, i svrate do neke manje robne kuće, kako bi se rešili leja. Tek što su ušli unutra, kad eto ti dvojice policajaca za njima. Deda Jaša ih ugleda pre Milinka i Zorice i „izgubi“ se negde iza rafova (jer je znao da je otišao u unutrašnjost Rumunije više nego što je smeo), a oni samo pitaju:“Mašina, mašina“? Interesuje ih čiji je napolju auto. Milinko reče da je njegov, a oni odgovoriše nešto kao da nije parkirao na propisnom mestu. Traže i oni kaznu od sto leja, a Milinko, pošto se već jednom opekao o „njihove“ propise, da im ne uzmu pasoše, plati čovek, šta će. Potroše kasnije još ono leja što su imali, u Sent Miklošu. Kad tamo, kupe građevinska kolica i petnaest kilograma bele farbe za drvenariju, a trgovac im na srpskom jeziku reče da moraju da mu daju opet stotinu leja da bi im on napisao manju svotu na računu, jer inače, granicu neće proći. Da Milinko i to, svega mu već preko glave, i Rumuna i njihovog „sistema“. Jedva čeka da krenu kući, ka Jugoslaviji.

Dođu i do granice, kad ono, rumunski carinici ih ne puštaju. Kažu da se vrate nazad i da nekome ostave petnaest kilograma farbe za drvenariju, jer je to građevinski materijal koji se ne sme iznositi. Razljuti se Milinko i vrati se oko dvesta metara nazad, te baci u neki kanal svu farbu. Kasnije mu je bilo samo žao što nije prosuo sve, nego je to opet neko pokupio. Tako nekako plate opet nešto za carinu kod nas, i uđoše na naše tle. Bili su srećni da su konačno tu, u svojoj zemlji.

Mnogo kasnije, tek posle desetak dana čuli su ovde kod nas za havariju u Černobilu. Naše vlasti su to krile, a Milinko je tek onda bio zahvalan onom rumunskom oficiru koji je trčao da ih otera sa obeda, sa one travnate površine kraj puta, jer su se tu atomske čestice najviše i zadržavale. Naime, Rumuni su još pre Jugoslovena znali za Černobil, a naši su još danima ćutali, kao da se ništa nije ni desilo.

I još nešto. Mislio je Milinko da se takve hipokrizije u društvu, kao što je npr. korupcija, mogu dešavati samo u komunizmu. Ipak, plate su bile male, a ko je bio na bilo kakvoj vlasti i u bilo kojoj zemlji, koristio se svojim položajem da poboljša status i sebi i porodici. Dvadesetak godina kasnije, padom komunizma u mnogim zemljama i naletom tranzicije, povratka u kapitalizam, te korupcije i ogromne krađe na štetu naroda bivale su mnogo, mnogo veće i češće, i to je ono što je Milinka najviše i mučilo, dušu mu razdiralo.

Vojislav Ananić