I, ode vojnikova ljubav

Mislim da je to bilo negde s početkom proleća, pre nekih tridesetak godina. U garnizonu našeg grada, mladi vojnici su polagali zakletvu. Još je bila jedna država za sve i bilo ih je iz svih krajeva zajedničke nam domovine. Od Triglava do Đevđelije. To je bila vojska! Obavezna za sve sposobne i zdrave mladiće. I, bila neka sramota ako te ne prime na lekarskoj komisiji. Kako ćeš pred bilo koju devojku izaći, kad su svi saznali da si nesposoban? Znači, imaš neku falinku. Unapred si predodređen na na uspeh. A ti mlad, rade i tebi hormoni, poželiš i ti da ljubiš ženske usne. Ali, svaki svoj krst nosi na svojim leđima. Srećom, takvih momaka sa nekim fizičkim nedostatkom, anomalijom ili zdravstvenim manom je bilo malo. Svi su jedva čekali da dobiju vojni poziv, kad i gde da se jave. Kod kuće u ono vreme bilo obavezno da se sinu napravi veliki ispraćaj u vojsku. Pa šta košta nek košta. Bar u tome se uvek svi snašli. I tako, dostojno obeleži sinu proslavu kad fakultet završi, napravi mu još veći ispraćaj kad u vojsku pođe, pripremi veliku svadbu, čašćavaj sve kad unuče dobiješ. No, svaki roditelj za njih živi i moli Boga samo da su zdravi. Sve ostalo se samo po sebi nekako uredi.

Sutradan mi dolazili iz Bosne da prisustvuju polaganju zakletve svome jedincu Pedi. I to, ne samo roditelji. Nego i ostala rodbina. Njih osamnaestoro, među kojima i Pedina devojka Rosa. Kud bi bez nje krenuli? Znaju i Brane i Mira kome će im se sin najviše obradovati. Pošto smo se poznavali od ranije, nazovu me telefonom i kažu da dolaze. Nismo bili neki ne znam koliko veliki prijatelji, ali se valjalo uvek pomoći. Zmijanjci k'o Zmijanjci. Široke duše, dobri ljudi. Kažu mi koliko ih sutradan stiže i zamole me samo jedno. Da im negde obezbedim prostor gde će se svi smestiti nakon zakletve. Da se ne bi vukli po nekim parkovima gde će ih većina i biti, predložim im da odu do našeg voćnjaka. Tamo ima i prostora i mira da se ispričaju, da popiju i zapevaju neku ojkaču. Obradujem ih ja ne znam kako tim predlogom i stanu se zahvaljivati. Da, još su me zamolili da im nekako obezbedim samo hleb. Sve ostalo od hrane i pića su oni poneli sa sobom. Pored praseta na ražnju, bilo je tu i za meze čuvene njihove pršute, kajmaka, sira, rakije od divlje kruške, bosanske šljiiive, par gajbi banjalučkog „Nektar“ piva, domaćeg soka od drenjina i šumskih jagoda, ostalih industrijskih napitaka. Ma, svega. I tako provedu oni te lepe trenutke tamo, meni rasturili ležajeve za sunčanje pošto ih je na njima sedelo njih više. Govorili da im tu mekše nego na stolicama i klupama. A Pedo sve gleda kako da se izvuče nasamo sa svojom velikom ljubavi. I krenu oni tako kao u šetnju, ni ne javivši se nikome. A ovi se prave da ne vide. Čim malo zamaknu i uklone im se iz vidokruga, spustiše se na travu u susednom voćnjaku. Mladi, a željni jedno drugoga. Srca im lupala k'o nikad do tada, obasuli se poljupcima i ostalim izlivima nežnosti i ljubavi. I, baš tu se obećaju toga dana jedno drugome. Tako bi onda. Vrati se Pedo u kasarnu, sve ide žurno, ne osvrće se, teško mu. Vrate se kasno u noć i svi njegovi. Ode i Rosa. Osta Pedo da živi strogim vojničkim životom, da sanja svoju ljubav, da se nada trenucima kad će opet biti skupa. Čuli su se s vremena na vreme telefonom iz pošte, jer tada još nije bilo mobilnih. Dopisivali se. Čekali.

Sve do zakletve, mladi vojnici nisu smeli izlaziti u grad, a posle sam odlazio nekoliko puta u kasarnu da ga izvučem, pa i dovedem par puta na ručak. Bude on tu u Senti dok mu se nije završila obuka, a onda ode u prekomandu. Negde u Srbiju. Kontaktirali njih dvoje i odande, sve čekali da i to prođe. Za oboje, čitava večnost. Da li je to i kod ostalih tako, ni ne misle. Nemaju kad. U njihovim mislima su samo oni, njihova ljubav. Planovi za budućnost. Čekala dugo Rosa na svog Pedu. A njemu u vojsci teško. I na kiši i na vetru. Te večeri se tiho spuštala već kasnojesenja noć. On na straži. Kiša se upućivala sve jače. Vetar zviždao po svojim već ustaljenim notama, a on steže jače pušku u ruci. Seti se svoje Rose. Kao da je nju pritiskao. Ali, puška hladna. Ništa da oseti. Krenu mu suze i počeše ga peći. Uzalud ih je brisao, pokušao od samog sebe da ih sakrije. Zaboli ga nešto oko srca pri pomisli da mu je Rosa sada u tuđem naručju, da drugog srećnika ljubi. Tipična ljubomora. A, on na straži. Kao da želi da se od nekoga sakrije, okreće glavu. Pušku steže još jače i ukori samog sebe. Neće više da misli o njoj, da cmizdri. Ko je video da vojnik plače?! Tešio je sebe da je on čuva, baš tu, na straži, pa ma gde bila. Možda i mirno spava, zaboravila ga? Sa ranim jutarnjim bojama, dolazi smena. Pedo samo reče, da budu oprezni. Ostalo mu tu u stražarnici nešto njegovo, sveto. Opet mu oči zasuze, a oni ga pitaju šta mu je. Kaže, to je od kiše koja i dalje lije.

Dođe kraj i tim predugim vojničkim danima. Još dužim noćima, kada je nju sanjao, mrsio joj bujnu kosu, ljubio usne čežnjive. San je laža, a dan istina. Nadao se, a u sebi nešto već odavno naslućivao. I, nije ga prevarilo to predosećanje. Rosi našli novu priliku. Roditelji hteli da je bolje udome, usreće. Našli joj bogatijeg. A, istini za volju, ni Rosa se nije puno opirala toj odluci njenih roditelja. I postavlja se pitanje: da li je stvarno volela Pedu? Makar malo manje nego što je on voleo nju. Ako je tako već moralo da bude, da se na taj način završe Pedina nadanja, onda, što pre, to bolje. Da ju je možda i oženio, ko će garantovati da i onda ne bi ponekad nekom drugom otišla u zagrljaj, u krevet? Teško je bilo Pedi da prihvati tu njenu odluku, ali, šta je drugo mogao. Rosa će mu biti u sećanju za ceo njegov život, a u međuvremenu, pojaviće se neka nova i kod njega. Još je mlad i lep, privlačan. Samo da mu rane zarastu.

Vojislav Ananić