Prokina nadanja

Nisu salaši pesmom opevani samo na severu Bačke. Bilo ih je ranijih godina i po Banatu, ali se danas i tamo i ovamo sve više proređuju. Stariji onemoćali za rad, a mlade to više ne interesuje pa nije retka slika oronulih i razrušenih salaša. A kako se samo tamo nekad lepo živelo! Istina, posla je bilo uvek na pretek, ali se sve slogom i postizalo. A onaj mir i spokojna idila na svakog su delovali kao melem na dušu. Ta ništa slađe nego kad onako umoran legneš da spavaš bez ikakvih «apaurina» i «bensedina», bez televizora i ostalih čudesa savremenog doba. Električnog osvetljenja još uvek nemaju mnogi salaši. Uveče malo čkilji petrolejka, tek toliko da se večera i opere, a onda «u krpe».

I Proka Đebabin je svoj salaš nasledio od oca i na njemu čitav svoj vek proveo. E, taj njegov salaš se nalazio u itebejskom ataru, na krajnjem severoistoku Banata. U daljinu kad pogledaš, vidiš kao kroz neku sumaglicu karaulu na granici sa Rumunijom, a okolo bezgraničan prostor sa svim svojim čarima, ali i teškoćama. Samo do najbližeg sela mu treba prevaliti oko osam kilometara, a kad okiša i putevi se raskvase, nikud se ne kreće. Najgore je ako, ne daj Bože, čoveku tada ustreba lekar, a za sve ostalo nije problem, jer se proizvodilo tu, i bilo je uvek na dohvat ruke.

Proka je bio oženjen Sokom Glavaški. I njeni su odmah tu na par kilometara udaljenosti imali salaš, od kojeg sad nije ostalo ništa. Roditelji joj poumirali, ona se za Proku udala, a brat joj otišao u grad. Lepo se njih dvoje slagali, da ne može biti bolje. I jedno i drugo vredni, a kapital rastao. Imali su po desetak krava muzara, preko stotinu ovaca i koza, a i svinja, ko zna koliko je bilo. Od sitne živine, imali su morke i ćurke, patke i guske, kokoške i golubove. Nešto se od toga leglo samo, a nešto je Soka u nasad stavljala. Njen Proka izbušio i arterski bunar, oko kojeg je bila oveća bara, gde su se patke i guske pirkale, a svinje leti u blatu rashlađivale. Bio je tu i valov za pojilište krava i ovaca, konja i koza. Tu je i Soka najčešće veš prala i to na ruke, domaćim sapunom, u običnom koritu. A za pranje je imala uvek dosta, jer im je i posao takav, prljav, a i dok su im deca mala bila, večito su se igrala baš oko tog arterskog bunara, a na odeći, kao da su svo ono blato iz okoline pokupili. Imali su troje dece: najstarijeg Novu, i kćeri Katu i Bosu.

E, kad mu se prvo dete rodilo, pa još sin, Proka iskopa poveću rupu kraj starog duda i u nju stavi i zakopa stakleni balon od pedeset litara njegove najbolje rakije od kruške. Imao je nameru, ako doživi, da ga otkopa tek onog dana kad mu se sin Nova bude ženio. O toj njegovoj želji i nameri, znala je još samo Soka. I tako, godine prolazile, deca rasla, a Proka i Soka se sve više kulačili. Kupili su u selu i lepu kuću, za decu, kad pođu u školu. I tada je Soka, malo bila u selu sa decom, a malo kod svog Proke na salašu. Devojke u Zrenjaninu završile srednju školu i udale se tamo u gradu, a Nova je još studirao za dentistu. Tamo na studijama u Beogradu, upoznao se sa Sonjom i njih dvoje se baš zavoleli. Bili su nekako iste naravi, samo su im navike drugačije bile. Ona je bila baš rođena Beograđanka, iz gospodske kuće, a on sa sela, ili bolje reći, sa salaša. Razlike su to ogromne! Lako se Nova navikao na grad, samo, kako će Sonja? Samo o tome je Nova strahovao i da bi se uverio u njene poglede i reakcije na salašarski život, reši da je toga vikenda povede kod svojih, da se upoznaju. Nije se ni nadao, a još manje očekivao koliko će njegova Sonja biti očarana baš tim načinom života. Kao da je tu i odrasla! Odmah se latila oko poslova da pomogne budućoj svekrvi i nije zazirala i od onih najgorih i najprljavijih. Uvek nasmejana, a vidi se i vredna i zaljubljena u njihovog Novu, na Proku i Soku je ostavila vrlo povoljan utisak. Proka je već tada navaljivao na sina Novu da se ženi. Ta nema tu šta da se čeka! Imaju oboje još po neki ispit, pa šta! Položiće ih pre ako su zajedno! Ali, Nova je sve nešto oklevao. Prolazili meseci i otac malo – malo, pa sinu o jednom te istom. Pritiskaju i njega godine i voleo bi da od sina doživi i vidi unuče.

«E, Baca,» (tako je Nova nazivao svoga oca) »šta si toliko navalio?! Ta nećemo jedno drugom uteći! Uzećemo se, eto, za mesec dana!»

I Proka i Soka se tome radovali i kovali planove kako da sina ožene, pa da se priča kako je Proka sina ženio. Bili im i budući prijatelji na dogovoru i samo se čekao taj ugovoreni dan kad će im deca pred oltar stati. No, desi se golema nesreća! Na njihovu Sonju, u tamo tom velikom Beogradu, naišla kola i ona jadnica, na mestu osta mrtva. Njenu smrt, najteže je podneo Nova. Nikako nije mogao da se pomiri sa nepobitnom istinom da njegove Sonje više nema. A šta će i njemu život bez nje? Tugovao je i samovao tako nesrećni Nova, a i kad bi došao kući, svojima, delovao je ne samo kao izgubljen, nego nekako, još gore. Strahovali i Proka i Soka da im dete ne poludi. I opet, mislili, vreme će izlečiti sve rane. Prošlo od tada eto već dve godine, a Nova isti. Roditelji kao roditelji, žao im Sonje, a žao im i svoga deteta, vide, propašće ako tako nastavi da živi. Proka posluša svoju Soku, jer ona je to kao žena bolje osećala, i predloži sinu Novi da mu nađu drugu. Šta sad da radi, ta neće valjda celog života tako tugovati! I za koga Baca onaj balon sa rakijom kruškovačom evo već preko trideset godina tamo čuva zakopanog u zemlji ispod starog duda? Rasrdi se Nova i uze ašov i budak te otkopa balon. Kad uvide da je to zaista istina, udari tako snažno po staklu, da se srča rasprši na sve strane i rakija ode u propast.

Eto, tako bi onda. U međuvremenu se Nova zaposlio, ali o nekoj drugoj ženi nikada nije ni pomišljao. Dok su mu bili živi otac i majka, još nekako. Ali sada, večito zanet u neke svoje misli samo njemu znane, izgleda zaista čudno. Neki ga sažaljevaju, a neki osuđuju. Pa obrazovan je i dobar čovek, ne može se sa mrtvima živeti! Mrtvi sa mrtvima, a živi sa živima! To je oduvek tako bilo.

No, Nova je nastavio da živi tim svojim životom. Ono, imao je još živu tetku koja mu je kuvala, prala ga i kuću sređivala, ali šta će kad i nje nestane? A salaš? Eno ga potpuno oronuo, samo što ne padne, a zemlja oko njega sva u parlogu. Nema više na njemu ni stoke ni živine. Samo crne vrane nad njim nadleću, a stari arterski bunar još uvek curi. Eh, nekad je i tu bilo sreće!

Vojislav Ananić