Žena na položaju

Ilustracija / UnsplashIako živimo u 21-om veku, iako nastojimo da uhvatimo korak sa savremenim i razvijenim svetom, još uvek je ovo Balkan. Sa svim svojim već vekovnim uvreženim shvatanjima, gde se oduvek znalo da je ženi mesto u kuhinji i uz decu, a muškarcu da vodi brigu da tu svoju porodicu nekako zbrine. Između ostalog, ona je stvorena da rađa, da pazi i vaspitava decu, da poštuje svekra i svekrvu, da bude stub porodice. On opet, da se po potrebi odaziva vojnim organima, da brani otadžbinu, da obezbeđuje prihode u kući. I tako večito, po već nekoj ustaljenoj šemi. Ako je žena i pokušala da iskoči iz tog sistema, brzo je proglašavna za nepodobnu i društvo ju je još brže odbacivalo.

Ali, ako se ipak može reći, danas su takva vremena iza nas. Bar živimo u toj nadi. Ulazimo polako u neke nove tokove i društvene norme, menjamo se. Sada je većina žena školovana, a samim tim i sa novim i željama i shvatanjima. Većina ih radi u nekim preduzećima i institucijama. Mnoge one tipično kancelarijske poslove. A zna se da su žene najviše verzirane baš u tome, da su nekako najsigurnije, najrevnosnije. Opet ona tipična preraspodela na muške i ženske poslove. Doduše, one se i kod školovanja najviše opredeljuju za ekonomiju, pravo, prosvetu, socijalu, ugostiteljstvo, turizam. Poneka od njih zaluta u arhitekturu, na medicinu, poljoprivredu. I, svugde se dobro snađu, brzo se adaptiraju i na poslu, a i u porodici. Kod muškaraca to nije uvek tako. Dobro, ko je završio neki zanat, bavi se time. Malo ko je ostao na očevini, da se bavi zemljoradnjom. Kod onih školovanih, mnogi se na vreme dograbili rukovodećih položaja. Ne mogu baš svi biti direktori, ali, zato su možda zamenici, menadžeri, trgovački putnici. Svaki posao ima i svoje lepe i ružne strane. Najbitnije je da se na vreme svako opredeli za ono šta voli, šta će raditi čitavog radnog veka.

Ana i Branko su se upoznali još za vreme studija. Bili na nekoj studentskoj zabavi, tamo se zapazili, i vremenom zbližili. Nisu bili na istim fakultetima. Ana je bila na ekonomiji, odsek za menadžment, a Branko na građevini. Nekako pri samom kraju studija, odluče da se uzmu. Mladost. Ana je bila već u trećem mesecu trudnoće i to je najviše i uticalo na odluku da stanu pred matičara. Nema šta, omladina nam se još onda već emancipovala. Sve u duhu sa vremenom u kome živiš. Nisu imali vremena da misle od čega će živeti, hoće li naći odmah zaposlenje čim dobiju diplome. Kao i kod svakog, u početku im malo pomognu Brankovi roditelji, nešto više Anini. Posebno kod plaćanja kirija za iznajmljene stanove. Vlasnici stanova su po pravilu izbegavali da izdaju stan bračnim parovima sa decom. Verovatno im smetao dečji plač, silno pranje pelena (jer onda još nije bilo „pampers“ pelena za bebe. Više su struju trošili. Konačno, zaposli se Miloš preko nekih očevih veza u jedno građevinsko preduzeće, Inženjer. Sad se već lakše disalo.

Ana je ostajala u stanu sa malenom Draganom i pazila je. Čekala Branka da dođe s posla. Mlada žena. Kad mu se završi radno vreme, dok promeni dva – tri prevozna sredstva i stigne do Karaburme gde su stanovali, uhvati ga skoro veče. Ali, opet, bili su zadovoljni. On je imao neku prosečnu platu, ne baš onoliku koliko je njima trebalo. Ana nije baš mogla naći posao, pogotovo što je imala malo dete. Rasla Dragana, lepo napredovala, bila zdravo dete. Evo, već joj je četvrta godina. Jednom joj dođe na kafu drugarica još iz studentskih dana i predloži joj da se uključi u lanac prodaje nekog specijalnog posuđa i staklarije. Nije to bio stalan posao, ali je morala biti angažovana, nuditi proizvode, hvaliti mu kvalitet, mada cena nije bila nimalo niska. Moralo se naći od onih koji su imali malo više para. Procenat je zavisio od prodaje. Normalno. Što se više angažuješ, i zarada je veća. I tako se dogovore Ana i Branko, da se ona uključi u taj posao. Pa koliko zaradi. Svaki dinar će im dobro doći. Draganu će nositi u obližnje obdanište, a baš ako nekad bude morala da radi i za vikend, tu je on da se brine o detetu.

Počne Ana sa tim poslom i iz dana u dan postajala sve obučenija, navikavala se da hvali kvalitet proizvoda koje nudi, a još više se osposobljavala da ubedi buduće kupce da odaberu baš tu marku, mada ih je još tada bilo i drugih, možda i kvalitetnijih. Primete njeni nadređeni koliko se angažuje, solidno joj plaćali, dodeljivali joj i razne pohvalnice i diplome, poklone od „firme“. Sve je bilo u redu dok nije morala da odsustvuje iz stana do kasno u noć. Pravdala se većim obilascima potencijalnih mušterija, ugovorenim sastancima rukovodstva „firme“. Što je najgore, Ana baš zavolela taj posao. Ali, nije i Branko. Počeo je da sumnja kao i svaki muž, da gubi poverenje u svoju mladu ženu. Kakvi su to sastanci kad ona dođe kući nekad i u dva sata noću? A, ona, da bi ga obradovala, počne mu iznositi poklone koje je dobila od „firme“, one pohvalnice o napredovanju, na kraju i neku diplomu da je postala glavni menadžer. Sad će ona imati čitav tim kojima će biti nadređena. Sluša to Branko, „guta knedle“ u sebi, „pukne mu film“, lupi šakom o sto.
„Ko zna kakvi su to tvoji sastanci do ovo doba noći, ko će znati s kim se sve vucaraš, kako tako brzo napreduješ u poslu?“

Ona brizne u plač. A ženskim suzama ko će uvek verovati? Na svu sreću, ćerkica im spava, da dete ne čuje. A i gazda. Jer, dobiće odmah otkaz. Džaba ti onda njene zarade. A da li je u tom poslu sa njom, bio još neko uključen, to samo ona zna. Njegovo je da večito sumnja, a kad se taj crv jednom u njega uvuče, nikad više ni poverenja, a ni skladnog braka. Još gore mu je bilo što je to Beograd. Velegrad. Ko će o njoj išta saznati, ispričati istinu? Nije to selo gde svako svakog zna i gde se sve na vreme i čuje i dozna. Potraja to tako neko vreme. On ćuti, ponekad zagrmi, ona se uvlači u ramena, ne zna šta da mu kaže. Na kraju, shvate oboje da se ovako više ne može. Živeće već nekako i snaći se i bez tih njenih para koje donosi u kuću. On će, ako treba, honorarno raditi, praviće kod kuće neke projekte, dodatno zarađivati. Donesu odluku da Ana napusti svoj dosadašnji „posao“.

Njoj postalo dosadno da obavlja samo one kućevne poslove, da brine o detetu. Navikla da je stalno u pokretu, među ljudima. Gledala konkurse u novinama, oglase. Ugleda da u jednom preduzeću traže iskusnog menadžera. Za to se i školovala, a stekla je već i određeno iskustvo u komunikaciji sa ljudima. U dogovoru sa mužem, javi se na oglas. Između desetak kandidata, prime baš nju. Imala je i dobar prosek na fakultetu. Dođe na prvi razgovor. Onako rečitu, uoče da je baš ona za taj posao, objasne joj koje su njene obaveze, daju joj posebnu kancelariju. Plata do „plafona“. Duplo veća nego Brankova. Brzo se uključila u sam posao, napredovala, postala glavni menadžer. Plata još veća. Milo njoj sve to, ali, poznavajući svog muža, da je čovek starinskih shvatanja, poče razmišljati kako će on opet na to reagovati. Balkan je ovo.

Muškarac je taj koji treba više da privređuje kući. Ovako, uvek se osećao poniženim, da ima manju platu od nje. Strahovao je od toga da će jednog dana „njena biti poslednja“, da se neće nizašta pitati. Ana je bila svesna svoje moći, ali je ipak mudro birala reči kad je razgovarala sa Brankom. Kad je osetila da ga hvata nervoza, ona je baš onda kretala u akciju. Kao da mu je prkosila. Lepo se oblačila, nanosila šminku. Tako rade pametne žene, žele da su uvek bar korak ispred ostalih. Imaju svoje trikove kojima se vešto služe. Nastoje da budu najsnalažljivije u svakoj situaciji. Fokusira se na dati posao ili obavezu. Ponekad izgledaju kao fatalne. Obrazovane su, uspešne. Kod njih nema straha od nepoznatog. Na vreme su shvatile da je u 21. veku najpotrebnija veština za opstanak, ako želiš da se „nosiš“ sa promenama. Zato nikad ni ne dozvoljavaju da ih strah nadvlada. Šta god da se desi, uvek se kao mačka dočekaju na noge. Najsnažnije veze grade spontano. Uče se na svojim greškama i uspeh je neizbežan. Poštuje navike svojih kolega i priskače u pomoć, postaje cenjena, omiljena. Ako ne može da prisustvuje baš svakom sastanku, ljubazno to saopštava, uvek vlada situacijom.

Na kraju, i samoj Ani je jasno, da sve manje vremena provodi sa porodicom. O drugom detetu nisu imali vremena ni da razmišljaju. Ona veruje da ima kontrolu nad svojim životom, a koliko je to milo Branku, o tome i ne misli. Na vreme ga je iškolovala i vaspitala. Što postaju stariji, on je sve smireniji. Šta će čovek. Kad ima mnogo ambicioznu ženu, kojoj je možda više stalo do ugleda u preduzeću i kod kolega, nego do uloge koju treba da obavlja i kao supruga u braku, i kao majka u porodici.

Vojislav Ananić