Asurari ili korpari (pletari)

I pored predmeta od najsavremenijih materijala, još ima ljudi koji traže toplinu i miris onih starih vremena, kada se pravilo sve od čistih prirodnih i uvek dostupnih materija. U Banatu se nekad plela i obuća od rogoza i ljuštike, kao i mnogi ukrasni predmeti, a korpe od vrbovog pruća su bile u svakom domaćinstvu. Od materijala, najčešće koristi oguljenu ili neoguljenu vrbu. Poneko okreše vrbove grane dok je još lišće na njima, a neko u jesen, kada ostanu bez lišća. Tada se pristupa sortiranju po veličini i debljini grančica, sve se vezuje u snopove i priprema za kuvanje, koje traje i po šest sati. Onda se pruće ohladi, zguli mu se kora, osuši. Kasnije kad se radi pletenje, suvo pruće se namoči u hladnu vodu, kako bi mu se vratila prirodna elastičnost za pletenje.

Ponekad se grančice moraju i češće močiti, ili sunđerom kvasiti. Postoji više vrsta vrba, koje služe za pletenje. Najkvalitetnija je ona crvenkaste boje, a ima ih i žućkastih i zelenih. Belo vrbovo šiblje se dobija tako što se reže pre sazrevanja, obično u leto. A nije svejedno ni sa kakvog je zemljišta vrbovo pruće uzeto, jer tvrdo tlo daje i tvrđe drvo, koje se teže plete. Ponekad se, npr. kod pletenja staklenih rakijskih balona, vrbovo pruće cepa po dužini, a može se, radi lepšeg izgleda, i lakirati. Kod svakog pletenja je vrlo važno da se grančice sabijaju nekim tvrdim predmetom, da se kasnije ne bi pod teretom razilazile. Na kraju se obrežu grančice koje štrče i naprave se drške.

Korparstvo je počelo da se razvija u Srbiji početkom 20. veka. Korpari prave korpe od pruća crvene vrbe. Majstori – korpari najčešce pletu na različitim drvenim kalupima i za svaki proizvod postoji drugi kalup. Danas se proizvodi od pruća najčešće mogu nabaviti na vašarima. Variraju od malih suvenira, preko nameštaja od pruća do izrade raznih korpi za praktičnu upotrebu u domaćinstvu.

Nije uvek u siromašnim kućama bilo tepiha, jer su samo bogate i gospodske kuće imale takvih. Zato su postojale tkane krpare, ali i asure od rogoza koje su pravili majstori pletači. A rogoz je vrsta ritske trave s tvrdim sabljastim listovima koja se može koristiti za pletenje: uža, asura, otirača, papuča, torbi i cegera. U sobu se ulazilo samo veoma čistom obućom ili izuvani. Taj isti majstor je pleo i košarice za hleb, a i za brašno, pleo je i otirače za obuću i “rogožine” za rasadnice, koje su se prodavale na metar. U našim školama takve kotarice i otirači pleli na časovima ručnog rada još pre pola veka. Deca su koristila ne samo rogoz nego i ljuštiku. Oni umešniji, od oguljenog i skuvanog pruta rakite pleli su stolove i stoličice, ali i kutije i kofere. (To su bili koferi đaka internaćana u kojima se dobro čuvala hrana iz bakine kuhinje). Pletač je pred Uskrs donosio i one lepe korpe sa kojima se išlo na groblje, a isto tada su kupovale unučadima male korpice za košarice za brašno, a i one za jaja iz špajza neke babe.

Vojislav Ananić