Ilustracija | PixabayOduvek se govorilo da na mladima svet ostaje i da ni jedno društvo ne može opstati bez brojnije populacije, većeg nataliteta. Danas smo svedoci i velikih migracija, mešanja ne samo ljudi, nego i kultura, jezika, običaja, pa i teritorija. A svaka nacija, pored svoje istorije, želi da zadrži baš ono što je njeno.Kad više, kad manje, svaka država je ulagala u vaspitanje i obrazovanje koliko je mogla. Priča se da je Napoleon najviše ulagao u vojsku i miliiciju da bi mu štitile državne granice i održavale red i mir u državi, a prosvetu je bogato plaćao kako bi vaspitavala mlade u duhu koji je on postavio.
Nama malo starijima domaće vaspitanje najčešće su davale bake i deke, kao i roditelji. Naravno, bile su tu i školske ustanove. Roditelji su vaspitavali svoju decu kako su najbolje znali i umeli.
Samo, nigde više reform,i nego u vaspitno obrazovnom sistemu, od Stipe Šuvara, do klasične srednje škole, Bolonjske konvencije, dualnog obrazovanja. Eh, kakvo je onda vasptitanje bilo! Ideš seoskom ulicom i obavazno se javiš starijima koji sede na ulici „ sa dobar dan želim“, a oni odgovaraju kako su nas roditelji lepo vaspitali. Danas se ni u selu, a kamoli u gradu niko nikome ne javlja. Samo vidiš kako idu njih nekoliko u grupi, ali ne pričaju, već samo gledaju u svoje skupocene pametne telefone. To nije dobro, Ne samo što će se otuđiti jedni od drugih, nego će postati asocijalni. Još je davno naš akademik Matija Bećković govorio da sa mladi danas sporazumevaju samo sa dve reči: jebote i super, a nije daleko vreme ni kada će se spoprazumevati samo emotikonima za radost, tugu, bol ljubav i slično.
Danas se lakše živi, bogatiji smo i ispunjavamo svaku želju naše dece, što nije dobro, jer ih učimo neradu, a biće problema i kad se prvi put nađu pred nekim za njih nerešivim problemom.
A ni prosvetni radnici ne smeju dozvoliti ni svojim učenicima ni njihovom roditeljiuma da im se mešaju u posao, jer su samo oni školovani za tu oblast. Roditelji moraju prvi primetiti ako se njihovoj deci bilo šta dešava u školi, na ulici, kod kuće.
Vojislav Ananić
