Stari šmeker

Ilustracija | Foto: StockSnap / PixabayPoznavao sam ga dugo vremena. Bio je od mene stariji trinaest godina, ali nam to nije smetalo da se družimo, pogotovo u voćnjaku, gde smo bili u komšiluku. Kad god smo odlazili u naš voćnjak, svraćali smo i do njihove vikendice koja je bila sasvim solidna, sa podrumom, kupatilom, trofaznom strujom i izdvojenom letnjom kuhinjom. Naravno, dolazili su i oni do nas. Dece nisu imali, a gospođa Mara bila često sama i u stanu i na vikendici. Pogotovo dok je Milo bio mlađi.

Njegovi su starinom bili negde iz Crne Gore, a u naš gradić su stigli još za vreme Kraljevine Jugoslavije. I tada je bilo masovnih kolonizacija, pogotovo iz tih gorštačkih krševitih krajeva. I onda su ljudi pokušavali da sebi olakšaju život i, gde bi drugde, nego u ravnu i plodnu Vojvodinu. Mnogo je naroda protutnjalo ovim prostorima u poslednjih hiljadu godina, mnogima je ovde bilo samo usputno mesto i nastavljali su dalje u svojim osvajačkim pohodima. Za vreme Marije Terezije, carica ovde naseljavala još više različitih naroda i konfesija. Na Balkanu večiti ratovi, rasejavanja i naseljavanja stanovništva. Tako je bilo i posle 2. svetskog rata kada su u Vojvodinu komunisti naselili Crnogorce, Hercegovce, Ličane, Kordunaše, Banijce, Bosance, čak i Makedonce. Sa tim se nastavilo i nakon progona Srba iz Hrvatske posle njenog osamostaljivanja.

Mila sam znao iz viđenja, ali nikada nismo bili u istom društvu. Prvi put sam ga lično upoznao još davno, kada sam kao honorarni dopisnik radio za novosadski „Dnevnik“. Svratio sam do njihovog preduzeća da obavim intervju sa direktorom. I, u toku samog razgovora, upada on u kancelariju pomalo bahato, onako, drsko, poput nekog mlađeg frajera. Seda komotno za susedni sto, vadi cigarete, neke dugačke, ne znam ni kako su se zvale a u ono vreme su bile znak prestiža. Ponudi i mene i kao iz topa mi reče:

„A, ti, kuronja, šta radiš ovde?“

Bi mi malo neprijatno, no, nekako se uključim u razgovor s njim. Popušismo cigaretu, dve i on se diže i ode, a ja nastavih sa poslom zbog kojeg sam i došao. Direktor, koji je bio njegov zemljak, pokuša da se izvini i da mu opravda ponašanje. Rekoh mu da nema za tim nikakve potrebe, da ga znam. I tako završimo taj isprekidani intervju, ja ga kod kuće obradim i pošaljem u redakciju. Samo, onda nije bilo interneta i slanja putem mejla, nego poštom. A u novinarstvu, vesti zakasne već za jedan dan. Sutradan, često ta vest već više nije aktuelna. Zato sam uvek kada sam slao materijal uredniku, poranio i sačekivao autobus koji je još u pet sati kretao za Beograd. U Novom Sadu je šofer imao malo dužu pauzu i dok su preuzimali i ostale putnike, on bi trknuo de „Dnevnika“ i kod portira predavao i moje pošiljke, a i od ostalih kolega sa ovog područja. Naravno, vozaču sam uvek dao neki dinar za uslugu koju mi je činio. I tako je to trajalo oko četiri godine.

Nego, da se vratimo mi našem junaku i akteru u ovoj priči, Milu. U mladosti se bavio atletikom i imao je baš takvo i telo. Ljudi iz onih krajeva genetski nasleđuju osobine ne samo u izgledu lica i duha, nego pre svega, to su stasiti, visoki ljudi, uspravnog hoda, divota ih videti. A, on, stari šmeker. Njegova Mara ga je uvek doterivala, peglala, volela ga. Milo imao nekod dara i da se lepo obuče, a još više da se lako ophodi sa svima, da komunicira i sa onim obrazovanim, ali sa osobama nižeg obrazovanja. Još kad je to bila neka ženska osoba, onda pogotovo. Znao je da joj se nametne, da je osvoji. Kad se pojavi onako stasit u belim farmerkama, belim cipelama, prikladnom majicom, džemperom, a ne retko i sa kravatom i sakoom, malo je koja mogla da mu odoli. Pogotovo uz svu njegovu rečitost i komplimente koje je samo on znao da udeli. Ako se dala prilika, odmah bi onako nežno ili zagrlio dotičnu osobu, ili je obuhvatio oko struka. Da je odmeri i oseti kao već stari znalac ženskih oblina. Ako je već tada zapazio da se tome ta osoba ne protivi, znao je da mu je upala u mrežu, da će je imati.

Radno mesto mu je bilo takvo da nije bio vezan za stolicu. Nešto što se danas naziva menadžer. Imao je punu slobodu kretanja, poslove često završavao u kafani gde je imao samo svoje mesto i stolicu. To se znalo. Ako ga za nešto tražiš, tamo ćeš ga sigurno naći. Kako bilo da bilo, preduzeću je bio od koristi, proširivao mu delatnost, dovodio nove saradnike, donosio zaradu. Zbog toga ga niko nije ni dirao. U ono vreme samoupravljanja, mnogi su izlazili sa posla da „obave“ nešto. Žene da trknu do pijace, da decu obiđu, da vide jesu li doručkovala, ručala, sve školske obaveze obavila. A muškarci? Da obave servis za auto, da ga registruju, da skoknu do nekoga, a često, kao i Milo, do neke.

Sve uz ugovoren dogovor i diskreciju. I tako, svako se vrati „na vreme“ na svoje radno mesto, a nikome ne polaže račune gde je bio. Za Mila se, bogami, pričalo. Koliko god je bio vešt da prikrije svoje tragove, uvek se našlo da odnekuda nešto procuri, da se čuje. Slušala je to ne jednom i njegova Mara, ali šta će jadna i čemerna? Samuje, čeka. Bar neko objašnjenje, izvinjenje. Ali, od toga, po običaju, ništa. Onda, šta bi drugo, nego uzme neku knjigu i čita. I ako je u stanu, i kad je na vikendici. Nalazi neki smiraj u duši svojoj.

Ne može se reći da je Milo bio lenj čovek, da je svoju Maru totalno zapostavio. Znao je kao pravi „majstor“ da je iznenadi nekim poklonom, da zabašuri svoje krivine. A ona, žensko. Milo joj i onda. Ćutala dobra duša. Kad je bio na vikendici, uvek je pokosio travu i unutra i ispred ulaza, on sadio i negovao ružičnjak kraj ulazne staze. Uvek im tamo neko svraćao. Mnogi da bi nešto popili, jer su znali da će tamo uvek biti ponuđeni. Oni ređi, svraćali baš kao prijatelji, da se vide, porazgovaraju, ako treba i da se zezaju, da ispričaju neki vic, da se nasmeju.

I danas mi je žao što ih više nema među nama. Najpre teško oboli Mara. Odjednom, žena izgubi hod. Pade u krevet. Vodao je Milo i ovde gde je svugde imao poznanstva, a i dalje. Uzalud. Bili smo da je posetimo u njihovom stanu. Još uvek se nadala, a mi je ohrabrivali. Šta smo drugo i mogli, kad nam je sve već bilo jasno? Umrla je u šezdeset i nekoj. Volela je, a bila izneverena. Svesna svega.

Ne prođe dugo vremena, pridruži joj se i njen Milo. Za svog života posle nje, sve je odjednom shvatio. Možda kasno. Obilazio često njen grob, možda joj se tamo i ispovedao i pravdao. Tek, svi su u njemu primećivali onu žutu boju, sve više je ličio na dosta ofucanog čoveka koji nije imao koga da se o njemu brine, ko da ga čeka. Ne znam da li je prošlo i godina, dve, tek, umrede i Milo. Stigao je konačno tamo gde mu je uvek i bilo mesto, kraj svoje Mare.

Vojislav Ananić