Kao gimnazijalac, dve godine sam stanovao u internatu. Neki su ga nazivali još i đački dom, mada to nisu isti pojmovi. U domovima su obično bivala deca bez roditelja ili mlađi delikventi, a u internatima su boravili učenici čiji su roditelji bili siromašnijih džepova.U tome gradu je postojalo nekoliko takvih internata. Naravno, bili su odvojeni muški od ženskih, ali nije bio redak slučaj međusobnih poseta, pogotovo nas mladića. I kao što je i normalno, svaki internat je imao svoj kućni red i vaspitače. Tačno se znalo kad je vreme ustajanja, doručka, učenja, ručka, odlaska u školu, održavanja higijene, večere, večernjih izlazaka, ali samo do određenog sata. Na neki način, bilo je to kao vojničko vaspitanje. Na časovima učenja smo pored pisanja domaćih zadataka i pripremanja lekcija za taj dan, imali i pauze. Časovima je obavezno prisustvovao jedan od vaspitača, a bilo ih je nekoliko. Bili su to stariji, ozbiljni ljudi i nadgledali su svaki naš korak i razvoj kao pravi roditelji. Išli su povremeno i u škole koje smo pohađali da bi videli kakvi smo po znanju, vladanju. Čim nešto nije bilo u redu, obično smo kažnjavani neizlaskom u grad, a ako se radilo o nekom većem prekršaju ili neuspehu u školi, obaveštavali su roditelje. Hrana je bila uobičajena, često i loša i neukusna, a naši mladi organizmi su tražili bolje i više.
Kao i u vojsci, i u internatu su se sticala nerazdvojna prijateljstva ali su se pravili i razni nestašluci. Na primer, svi smo odreda pušili, mada je to bilo zabranjeno i vaspitači su na to obazrivo motrili. Bio je kraj školske godine. Vreme mature. U metalnom ormaru, nalazilo se moje novo odelo za matursko veče. Svako je, naravno, zaključavao svoju garderobu u ormaru. No, među nama je bio jedan drugar iz Nevesinja. Pohađali smo različite škole i matursko veče nam nije bilo istog dana. Tako, jedne večeri, dođem iz grada i zateknem svoj ormar obijen. Pogledam unutra, kad vidim, nema mi mog maturskog odela. Odem do vaspitača kojeg smo nazivali Šunja i prijavim slučaj, on odmah pozove prisutne, ali niko ne zna šta se desilo. Savetovao mi je da pričekam do sutradan, da će se „lopov“ možda i sam pokazati. Tako je i bilo. Ujutro ustanem kao i svakog jutra, kad ono, u mom ormaru je lepo okačeno, bilo i moje odelo. Tada sam shvatio koliko je Šunja bio psiholog. A desilo se sledeće: Dača, siromašniji od nas, prišao mi je i rekao da se izvinjava, ali pošto ja nisam te večeri bio u internatu, a njemu je za maturu trebalo odelo, nije imao drugog izbora nego da mi obije ormar i obuče moje odelo. Šunjo se samo blago nasmejao i rekao da se poljubimo i ja oprostim Dači. To mi se desilo.
Prošlo je od tada dosta godina. Svi smo završili sa školovanjem, poženili se, zasnovali svoje porodice i samo se ponekad setimo tih dana. Te 1980. godine sam sa porodicom letovao u Igalu. Sasvim slučajno, u samoposluzi, sretnem se sa Dačom. U početku smo sa nevericom gledali jedan u drugog, jesmo li to zaista mi, a onda smo se čvrsto zagrlili i izljubili. On je postao lekar u tom gradu, zasnovao porodicu i „živeo na visokoj nozi»“. Pozvao me da ih posetim i te večeri smo se slatko sećali maturskog odela i našeg „anđela“ Šunje.
Vojislav Ananić
