Matursko odelo

Kao gimnazijalac, dve godine sam stanovao u internatu. Neki su ga nazivali još i đački dom, mada to nisu isti pojmovi. U domovima su obično bivala deca bez roditelja ili mlađi delikventi, a u internatima su boravili učenici čiji su roditelji bili siromašnijih džepova.

U tome gradu je postojalo nekoliko takvih internata. Naravno, bili su odvojeni muški od ženskih, ali nije bio redak slučaj međusobnih poseta, pogotovo nas mladića. I kao što je i normalno, svaki internat je imao svoj kućni red i vaspitače. Tačno se znalo kad je vreme ustajanja, doručka, učenja, ručka, odlaska u školu, održavanja higijene, večere, večernjih izlazaka, ali samo do određenog sata. Na neki način, bilo je to kao vojničko vaspitanje. Na časovima učenja smo pored pisanja domaćih zadataka i pripremanja lekcija za taj dan, imali i pauze. Časovima je obavezno prisustvovao jedan od vaspitača, a bilo ih je nekoliko. Bili su to stariji, ozbiljni ljudi i nadgledali su svaki naš korak i razvoj kao pravi roditelji. Išli su povremeno i u škole koje smo pohađali da bi videli kakvi smo po znanju, vladanju. Čim nešto nije bilo u redu, obično smo kažnjavani neizlaskom u grad, a ako se radilo o nekom većem prekršaju ili neuspehu u školi, obaveštavali su roditelje. Hrana je bila uobičajena, često i loša i neukusna, a naši mladi organizmi su tražili bolje i više.

Kao i u vojsci, i u internatu su se sticala nerazdvojna prijateljstva ali su se pravili i razni nestašluci. Na primer, svi smo odreda pušili, mada je to bilo zabranjeno i vaspitači su na to obazrivo motrili. Bio je kraj školske godine. Vreme mature. U metalnom ormaru, nalazilo se moje novo odelo za matursko veče. Svako je, naravno, zaključavao svoju garderobu u ormaru. No, među nama je bio jedan drugar iz Nevesinja. Pohađali smo različite škole i matursko veče nam nije bilo istog dana. Tako, jedne večeri, dođem iz grada i zateknem svoj ormar obijen. Pogledam unutra, kad vidim, nema mi mog maturskog odela. Odem do vaspitača kojeg smo nazivali Šunja i prijavim slučaj, on odmah pozove prisutne, ali niko ne zna šta se desilo. Savetovao mi je da pričekam do sutradan, da će se „lopov“ možda i sam pokazati. Tako je i bilo. Ujutro ustanem kao i svakog jutra, kad ono, u mom ormaru je lepo okačeno, bilo i moje odelo. Tada sam shvatio koliko je Šunja bio psiholog. A desilo se sledeće: Dača, siromašniji od nas, prišao mi je i rekao da se izvinjava, ali pošto ja nisam te večeri bio u internatu, a njemu je za maturu trebalo odelo, nije imao drugog izbora nego da mi obije ormar i obuče moje odelo. Šunjo se samo blago nasmejao i rekao da se poljubimo i ja oprostim Dači. To mi se desilo.

Prošlo je od tada dosta godina. Svi smo završili sa školovanjem, poženili se, zasnovali svoje porodice i samo se ponekad setimo tih dana. Te 1980. godine sam sa porodicom letovao u Igalu. Sasvim slučajno, u samoposluzi, sretnem se sa Dačom. U početku smo sa nevericom gledali jedan u drugog, jesmo li to zaista mi, a onda smo se čvrsto zagrlili i izljubili. On je postao lekar u tom gradu, zasnovao porodicu i „živeo na visokoj nozi»“. Pozvao me da ih posetim i te večeri smo se slatko sećali maturskog odela i našeg „anđela“ Šunje.

Vojislav Ananić