Ilustracija | Adnan Kale / PixabayErdeljani su poreklom iz Rumunije, iz tamošnje oblasti Erdelj. Otkud oni kao Srbi tamo i kad su doselili u selo Aleksandrovo u Banatu, to niko od njih nije znao. U tom selu se rodio i u njemu odrastao i Milovan, od oca Bate (tako ga svi nazivali) i majke Ljube. Kuća mala, niska, ali njima najdraža. Siromaština na sve strane. Bio sam tada u osnovnoj školi, gde smo za užinu dobijali žuti sir iz pomoći Ujedinjenih Nacija. Već nam je bio dosadio i nas nekoliko drugara smo ga poklanjali Bati kad smo se vraćali iz škole i prolazili pored njegovog kućerka. On nas je zauzvrat častio višnjama ili nekim drugim voćem iz njegove bašte.
Tu se zamomčio i kasnije upoznao Milosavu Gajinov, odnosno Dobrinku Gajinov, koje su svi u selu znali pod nadimkom Lučini. Bila je pravi dobrica u duši. Uskoro su napustili rodno selo i odselili se u Zrenjanin, gde se Milovan zaposlio. Radio je u „Vojvodina-putu“ i tu ostao do kraja radnog veka. Stanovali su u nekom malom dvorišnom stanu, koji se sastojao od samo jedne sobe i kuhinje. U početku im je to bilo dovoljno, ali su uskoro došla deca. Tri kćeri: Zorica, Verica i Jovanka. Nikako i sin. Interesantno da su te 1952. godine i Dobrinka i njene dve sestre i zaova dobile prinovu. Milovan je mnogo pio. U neposrednoj blizini stana nalazila se kafana iz koje je moj teča često izlazio baš onako „pod gasom“.
Ja sam tih godina bio u jednoj od zrenjaninskih gimnazija i stanovao u internatu, u kom sam se i hranio, jer mi je tu bilo najjeftinije. Hrana je bila s kazana, loša. Često sam znao da nedeljom odem kod tetke na kolače, a ona me je jedva dočekala i samo nutkala: „Hajde, pile moje, da probaš ovo, pa još ono“ i tako redom. Jednom me je zadržala da ostanem kod njih na spavanju iako je soba bila samo za moje sestre. Te noći, dosta kasno stigao iz kafane i Milovan. Nakresan. Odmah s vrata je počeo da galami, isterao i ćerke i tetku u dvorište, a kad je još video i mene sa prekrivačem preko glave, grubo mi je rekao: „A ti, rođak, ako ti se spava, spavaj, a ako ne, tornjaj se i ti napolje“. Naravno da sam pokupio svoje prnje i krenuo u svoj internat.
Kad je pijan, zlo i naopako. Tada je pokazivao sav svoj rs (mušku snagu – turcizam), pogotovo prema slabijima od sebe. A kad je bio trezan, tada je obično bio dobar, spreman da pomogne. Sećam se još svojih dana iz detinjstva. Posleratna vremena su tada bila teška i oskudevalo se u mnogo čemu. Nisu svi imali šunke i slanine. Tetak nam je tada donosio iz tadašnje fabrike mesa u Zrenjaninu svinjske glave, kožuru i nogice za pihtije, a ponekad i gronik da se malo omrsimo. Naravno, ne autom, nego „ćirom“ ili kasnije autobusom. Danas ničega nisam željan. Imam svega, ali se u svemu uzdržavam, što zbog kilaže, što zbog zdravlja. Sve je bilo tako dok je tetka bila živa. Rano je obolela i ubrzo preminula. Bio sam joj sa suprugom na sahrani. Mnogo me je volela. Tetka kao i mnoge tetke.
Milovan se odmah posvađao sa ćerkama i nije sa njima govorio. Da zlo bude veće, i oženio se. Otišao je da živi kod nje, a šta je bilo sa onim stanom, ne znam.
Ilustracija | Adnan Kale / PixabayErdeljani su poreklom iz Rumunije, iz tamošnje oblasti Erdelj. Otkud oni kao Srbi tamo i kad su doselili u selo Aleksandrovo u Banatu, to niko od njih nije znao. U tom selu se rodio i u njemu odrastao i Milovan, od oca Bate (tako ga svi nazivali) i majke Ljube. Kuća mala, niska, ali njima najdraža. Siromaština na sve strane. Bio sam tada u osnovnoj školi, gde smo za užinu dobijali žuti sir iz pomoći Ujedinjenih Nacija. Već nam je bio dosadio i nas nekoliko drugara smo ga poklanjali Bati kad smo se vraćali iz škole i prolazili pored njegovog kućerka. On nas je zauzvrat častio višnjama ili nekim drugim voćem iz njegove bašte.
