Maksim

Autor: Nikola Đorđević - Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0 WikipediaMaksim je bio Bunjevac. Otkuda su i kada njegovi roditelji zalutali čak u Kaćmar u mađarskom delu nekadašnje Baranje, uz samu granicu sa nekadašnjom Jugoslavijom, to ni sam nije znao. Istorijski gledano, selo je pripadalo krajnjem severnom delu Bačke, koji je ostao u okvirima Mađarske (tzv. „Bajski trougao"). Područje oko naselja je ravničarsko, približne nadmorske visine oko 110 metara. Zemljište je bilo peskovito i ljudi su se naviše bavili vinogradarstvom. A i inače, Mađarska je poznata i danas po svojim vinima.

Maksimov otac je odlučio da se naseli sa porodicom u Vojvodinu. U Ugovoru o miru s Mađarskom, zaključenim u Trijanovu 4. juna 1920. godine, članovi 61-66, sadrže odredbe o pravu ili mogućnosti manjina, koje se, po nekoj od odrednica: nacionalnoj, verskoj i jezičkoj razlikuju od većinskog stanovništva u nekoj od pojedinih država sukcesora nekada Austrougarske, u kojoj su one živele, da se opredele, odnosno optiraju za državljanstvo one države sukcesora Austrougarske, koju većinski nastanjuje ono stanovništvo kome manjine pripadaju

U vreme zaključenja Trijanonskog mirovnog ugovora, u granicama Mađarske, po različitim statističkim podacima, bilo je između 18.000 i 22.000 Srba. Na teritoriju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca izbegao je deo Srba, oko 2.500 ljudi, iz mađarskih delova Baranje, Segedinskog i Bajskog trokuta, u toku i neposredno posle povlačenja vojnih trupa i administracije KSHS iz tih oblasti, koje su privremeno bile zaposlene, od uspostavljanja primirja 13. novembra 1918. do 21. avgusta 1921. godine.

I tako, natovare ono najpotrebnije i krenu u novu neizvesnost. On sa suprugom i trojicom sinova: Maksimom, Matom i Tadijom. Dobiju raspored da se usele u neku švapsku kuću u Katarini (današnjem Ravnom Topolovcu kod Zrenjanina). Ali, nisu se tu dugo zadržali. Odmah po dolasku u Jugoslaviju, Maksim se kasnije pridružio partizanskom pokretu i pred kraj rata je bio upućen na Sremski front. Govorio je posle da se on nije borio da bi dobio neku švapsku kuću. Presele se tridesetak kilometara severnije u tadašnje novonastalo kolonističko selo Aleksandrovo.
Kod Bunjevaca je kao i kod Mađara običaj da se prvorođenom sinu da očevo ime. Pošto su dugo vremena bili pod austrougarskom vlašću i njihovoj već tada prozapadnoj kulturi, mnogo se vodilo računa o kućnom, porodičnom vaspitanju i poštovanju roditelja. Tako su i Maksim i njegova dva brata, zajedno sa svojim suprugama brinuli o Babi i Majki, kako su nazivali oca i majku. Pogotovo Maksim. Taman posla da njegova Zora kaže neku ružnu reč ili da im se obrati povišenim tonom. A Bunjevci su govorili malo otegnutim rečima, pa je tako i Zora prihvatila, prilagodila svoj i inače svoj banatski govor. Svojim dolaskom u Aleksandrovo, morali su najpre sebi kuće napraviti. Od sva tri brata, Maksim je nekako bio najdarovitiji. Znao je stotinu zanata. Vredne ruke u Maksima. Tako je prvo svojoj braći zidao dve kuće, jedna pored druge, i to d pečene cigle. Podrazumevalo se da roditelji i briga o njihovim staračkim danima pripadnu Maksimu i Zori. Dakle, Maksim nije bio sebičan i za njegovu porodicu i roditelje, ozidao je kuću tek što je braću namirio. I to, ne od pečene cigle, nego od čerpića. Istina, na malo boljoj lokaciji, u glavnoj ulici, blizu železničke stanice. Baba odmah u bašti zasadio vinograd i po čitav dan nešto prčkao u njemu. Uvek u papučama sa nekakvom reklom (sakoom) na sebi, znao da zanoveta, a sve da bi dokazao da je još uvek on glavni u kući. Umre najpre Tadija, a Mata se preseli u Zrenjanin. Šta će, da ne ostane sam od braće u selu, i Maksim brzo nađe posao i sebi i svojoj Zori i to u Zemunu. Tačnije reći u Zemun Polju, u Osnovnoj školi „Gavrilo Princip“. On je radio kao domar iu školskoj radionici popravljao razbijena stakla na prozorima, učionički nameštaj. Zora je bila servirka u kuhinji, a po potrebi i čistačica. Naravno, sa njima su došli i Baba i Majka. Kupio Maksim u blizini plac i počeo da zida kuću od čvrstog materijala, ali je zbog narušenog zdravlja nije i završio. Prodao je sve to.

U slobodno vreme, Maksim je, iako je bio invalid i nosio jednu cipelu sa debelim đonom ako bi mu se visina nogu izjednačila u hodanju, često obilazio tzv. buvljak i prodavnice u kojima je roba bila na sniženju. Kupovao je tamo sve i svašta, a mnogo puta je i nama u selu ponešto od toga donosio. Jednom je i mojim roditeljima doneo televizor, a meni neki štof za odelo. Govorio je mom ocu da će mu ozidati štalu. Samo da se on pobrine za čerpić. I bilo je tako.

Bunjevci su katolici, a Maksim je u novoj sredini prihvatao i pravoslavlje, a da se nije odrekao ni svoje vere. Kao svestrano obdaren čovek sa žicom umetničke duše u sebi, sam je oslikao ikonu Svetog Jovana, mada slavu nije slavio.

I tako umru i Majka i Baba, umru i Maksim i Zora. Od tri brata, ostadoše kao njihovi potomci, od muške čeljadi, samo Matin unuk Maksa i Maksimov unuk Dejan. I, osta i sećanje na njih.

Maksim je bio moj tetak, a Zora moja tetka po majčinoj liniji.

Vojislav Ananić