Druženje sa mojim unukom

Ilustracija | Foto: Jan Vašek / PixabayVoli da dođe do svoga dede. Kad je bio manji, uvek sam mu pričao priče o životinjama. To deca vole. Izmišljao sam svoje susrete sa njima. A njemu, širom otvorene oči dok me sluša. Uvodio sam ga u svet mašte. Ili, odemo na terasu, pa kao pecamo ribu. Sve je to zapamtio.

Kako je moj unuk odrastao i postajao stariji, tako sam i ja uvek pokušavao da ga naučim nečemu što je dobro i da ga time nateram da i sam razmišlja. Da vidi šta valja, a šta ne. Govorio sam mu kako dečaci trebaju da se bave sportom a ne skitanjem. Nije imao ni punih šest godina, a ja sam, kad god nam dođe, ispred nas stavljao šahovsku tablu. Govorio mu kako se koja figura naziva, koja je od njih najvažnija, koje su najjače, kako se koja pomera. To su bili njegovi šahovski počeci. Onda sam mu kasnije govorio da nikada ne žuri, da u sebi smisli plan bar za dva poteza unapred, da vidi pogrešne poteze protivnika. Tako sam ja, kroz šahovsku igru učio unuka da misli. I, naučio ga da već u šestoj godini igra šah. Posle sam mu pričao da je jedino nekadašnji svetski prvak u šahu Bobi Fišer, prve šahovske poteze savladao u šestoj godini. A njemu je još tada bilo drago.

Imao sam puno strpljenja i razumevanja dok smo igrali partije i partije šaha. Opominjao ga kada je povukao pogrešan potez, ali mu davao do znanja i da u šahu nema vraćanja figura kad se pogreši. Taknuto, maknuto. I, da ne krade poteze ili figure. Ponekad sam pokušao i da ga zbunim u razmišljanju, zapitkivao ga ponešto, pevušio neku pesmu. Šah se igra u tišini. Znao sam to dobro, ali sam hteo da vidim kako će se moj unuk ponašati.

Imao sam sa njim u početku dosta razumevanja. Iako sam u igri bio jači od njega, često sam mu puštao i kao, udario se po glavi što sam pogrešio. A on mi se onda samo smejao i bilo mu milo kad je dobio partiju. Ali, ja sam iskusniji. Nisam hteo da ga učim da stalno pobeđuje. Bilo je još više prilika da ga pobeđujem i to, iz partije u partiju. Njemu krivo, a ja mu tek tada kažem da je tako i u životu. Da moram biti spreman i da gubim i da dobijam.

Učlanio se unuk u šahovsku sekciju i tamo pobeđivao i starije od njega. Učestvovao je na šahovskim turnirima u okolnim mestima i osvajao diplome ili zahvalnice, pehar. Jednom su ga zvali i da sa ekipom putuje u Beograd na državno takmičenje, ali nije otišao zbog obaveza u drugom sportu. Možda je tada i pogrešio, jer bi tamo upoznao prave šahiste i bilo bi to za njega novo iskustvo.

Tako je on zavoleo šahovsku tablu i tu staru igru, kojom su se od davnina zabavljali mnogi pametni ljudi. Ko zna? Možda jednog dana i on postane neki veliki čovek? E, tada će se sećati svoga dede i njegovih saveta. Pogotovo onih da dobija čak i kad gubi. Da uči o životu.

Danas je moj unuk porastao, postao prava momčina. Pohađa četvrti razred gimnazije i ako Bog da, iduće godine će upisati Ekonomski fakultet u Novom Sadu. Ima osećaj za biznis, a to je najbitnije u životu. Veliki je logičar. Ako sam nekada želeo da mu pomognem nešto iz književnosti, uvek je to odbijao. Ja mu želim svu sreću ovoga sveta i voleo bih da se bar jednom, kad mene više ne bude, seti dedinih reči i saveta.

Visok je 193 santimetra i igrao je košarku. Ali, klub se ugasio pošto nije bilo dovoljno igrača. Sad trenira kikboks u sportskoj hali u Senti. Za mene je to grub sport, ali kad se već odlučio za njega, neka mu bude.

Vojislav Ananić