Grnčar i tkalja

Još do pre dvadesetak godina, postojao je i u Senti grnčar. Dok nije bilo plastelina, đaci kod njega kupovali glinu za svoje potrebe. U stvari, gde god je bilo gline, bilo je i ciglana i grnčara. A grnčarski zanat je kod naših predaka, postojao otkad su znali za sebe. I danas, i pored sve veće ekspanzije plastičnih i teflonskih sudova, grnčarstvo opstaje. Majstor Endre K. kaže da bi i sada odabrao taj zanat, a srećan je da će ga i sin naslediti u tome.

Nekada se od ovog zanata dobro zarađivalo i pristojno živelo. A svaki majstor je ljubomorno čuvao sve finese grnčarije i nije ih prenosio na sve učenike. Danas svo posuđe izrađuje industrija, mašine, a ne čovek. Ne tako davno, u glinenim posudama se ne samo jelo spremalo, nego se u testijama, krčazima i kondirima voda nosila i čuvala. U poslednje vreme, mnogi shvataju da su plastika i teflon štetni za zdravlje i vraćaju se tradicionalnim glinenim posudama.

Problem je u trome što omladina kao i uvek, žuri, hteli bi da zarade sve sada i odmah, a u ovom zanatu se mora svakog dana raditi i više nego u preduzeću. Endre govori da se nabavljena glina mora najpre oblikovati i osušiti, a kasnije se peče u peći i to dva puta po ceo dan i noć. Dok nije bilo specijalnih peći, izrađeni predmeti pekli se pored žara drvenih trupaca na temperaturi od oko 900 stepeni celzijusovih.

Posude se izrađuju ponekad i od mešavine gline i kamena, koji se vade iz zemlje i ispod pet metara dubine. Sve posude se od pamtiveka izrađuju sasvim ručno, na točku. Te posude su bez dodatka ikakvih hemikalija, dok se kod nekih grnčarija dodaje i gleđ od kojekakvih farbi i lakova. Gleđosanim predmetima se dodaju i stilizovane šare i ornamenti. To već nije toliko zdravo.

I danas mnogi gurmani i ljubitelji zdrave ishrane, pričaju da nema ukusnijih jela od onih koja su spremljena u glinenom posuđu. Najbolji kuvari elitnih restorana i hotela, za pečenje jagnjeta npr. sve više koriste sač, a iz glinenih posuda su najukusniji kupus, pasulj i druga jela.

Za kuvana jela, kaže Endre, u posudu se naspe vruća voda i dok ne provri kuva na maksimalnoj temperaturi, a posle se, dok se ne skuva skroz, temperatura smanji. Hrana za pečenje, stavlja se u hladnu vodu, a za pripremu dobre pogače, prazan sud sa poklopcem se najpre zagreje da bude topao, ali ne i da peče, pa se tek onda stavi pripremljeno testo i poklopi dok ne bude gotovo.

Po te već zaboravljene predmete od gline, Endrea su kupci, koji su se u Senti našli, znali da bude i u sred noći. Sem što ih je u kući prodavao, iznosio ih je i po okolnim vašarima, a mušterijama je bio u stanju i po sat vremena da priča kako se koje jelo sprema. Tako su bili zadovoljeni i kupci, a i on se nije žaliio na zaradu.

Endre je služio vojni rok u Somboru. Ni sam se ne seća kako, ali tamo je upoznao svoju buduću suprugu Milku, kršnu i naočitu Ličanku. Ona je bila kod brata u poseti, i na prvi pogled su se zaljubili. Njeni roditelji su iz Like doselili u Prigrevicu kod Apatina još tamo posle 2. svetskog rata, i iz starog kraja, sa sobom poneli samo ono najpotrebnije. Kasnije su uspeli da ponesu i starinski razboj, a baka joj je u ruci uvek imala preslicu na kojoj je prela vunu za štrikanje čarapa, šalova, prsluka, džempera... Sve su to kasnije nosili bojadžiji na farbanje.

Čim se za Endrea udala, sa sobom je među ostalim stvarima, u miraz donela i starostavni razboj. Na njemu je i majka joj, još u Lici tkala i posteljinu, i podloge za lički pokrivač biljac, i platno za košulje i stolnjake koje su posle ukrašavali ručnim vezom.

Eto tako. Dok se Endre bavio grnčarijom, Milka je na svome razboju tkala predivne ćilime i staze za pojedine prostorije u domaćinstvu. Endre joj kasnije malo inovirao taj njen razboj i Milka bogami počela da se tkanjem naveliko bavi. Pripremila je i sinu svom i kćeri šta će poneti kad iz kuće odu, a sve ono što joj je bilo višak, odnosila je u Novi Sad u jednu specijalizovanu prodavnicu domaće radinosti. Tamo, kao da su jedva čekali da do tako nečega dođu, a mušterije im unapred poručivale šta da im vredna Milka izatka i izveze.

Kao što i biva kod mladih, zdravih i vrednih ljudi, Endre i Milka svoju staru kuću dogradiše i prilagodiše novim potrebama, a sinu sagradiše novu kuću. Ćerki su pomogli kod renoviranja kuće zetove bake i tako su svima rešili stambeno pitanje. I deca su im bila vredna. Ta, neće iver dalje od klade, kazivao je oduvek naš narod. Samo, Bože zdravlja, mira i ljubavi! Biće i svega ostalog što je potrebno za život.

Bar su tako mislili. Ali, došla neka nova luda vremena. Porodica se rasturila po belom svetu. Sada, kao da su opet na početku. I, kao da su brige veće. Stasavaju i unučad, i od sina i od ćerke. Njihovog umilnog glasa i milovanja se najviše uželeli.

A Endrea i Milku sustižu i godine, a sa njima i bolesti.

Vojislav Ananić