Tišina koje više nema

Salašarski život je prepun čari. Beskrajno prostranstvo usred zime remeti samo po neki zalutali zec, srna ili fazan. A zemlja Bačka rodna, uzvraća bogato onome koji je radi. Kad dođe decembar, zima, sneg i vejavice, salašari su odsečeni. U proleće, kad sunce ugreje, kad sve živne, čovek se na salašu više ne oseća sam.

Do salaša Jaše. P. probijali smo se teško, preko zavejalih belih njiva. Najpre trinaest kilometara asfaltnim putem prema Tornjošu, a onda smo skrenuli levo, pa pet kilometara uskim utabanim putem. Salaš J. P. se nalazi iza Bogaroških salaša, u blizini bivše škole.Na prilazu salašu upečatljiva slika – trinaest izgladnelih srna su se uplašeno razbežale, a jato fazana je odlepršalo u neki čardak sa kukuruzom. Očigledno, nisu očekivali posetu. Za gradske oči, prava idila. Svud okolo beskrajna belina, a sunce sija kao da nije decembar. Od te jake svetlosti čoveku kreću suze na oči.

Hladno je, i mraz nas štipa po obrazima i ušima. Zagrevamo se koračajući sve brže, a bogami i potrkujući. Salaš je okružen maksimumom plodne zemlje, a ekonomsko dvorište pored zgrade za stanovanje ima veliku štalu, svinjce, tri prepuna čardaka kukuruza, šupe. U jednoj od njih su danas retko viđene čeze. Sedamdesetogodišnji J.P. je živeo sam.

Leti je na salašu bivao svakodnevno, a zimi je malo tu a malo u Senti. Pre petnaestak godina kupio je kuću u Senti, gde živi kad salašom zavladaju smetovi i snegovi. Ali, uvek ga srce vuče salašu i tišini, pa ga često obilazi. Kada je na salašu, jedini gosti su mu srne i fazani, koji su mu ogoleli čitave strane čardaka pod kukuruzom."Na ovom salašu sam rođen, tu sam navikao i tu mi je najbolje", priča J.P. "Ta ove lepote nigde nema! Ne znaš kad je lepše, leti ili zimi. A čoveku su za zdravlje potrebni mir i kretanje, a ne ona vreva i trka po gradu".Zemlje je dosta i još uvek je sam obrađivao. Te jeseni je posejao pšenicu na devet jutara, a ostalo je planirao da stavi pod ječam i kukuruz."Dobro je ovde, samo je najteža samoća. Ostao sam sam kao vuk samotnjak", pričao nam je svojim mekim bačvanskim naglaskom.Nije pristao da mu ime stavim. Kazivao je da je njegovo vreme za slikanje prošlo. Ne prođe mnogo vremena, a dobri J. P. je umro. Za njim je ostao jedan mukotrpan život i njegov salaš. Ko zna ko se sada po njemu šeta i postoji li još uvek.

Vojislav Ananić