Đorđe Brujić: Zaseda (Priča iz rata i o ratovima)

Desno ispod šumarka podigla se tanka izmaglica. Kiša kao noćas. Neka čudna tišina – čujem samo srce i tupo zveckanje oružja u šancu pored mene. Ništa, nema ih. Ležimo i čekamo – nikad duže, ne izlaze. Ne izlazimo ni mi. Znam šta smeraju, al' me je svejedno strah – više nemir, neizvesnost, želja da počne... I vojnici pored mene su nervozni, vidim im po licima, po kratkim pokretima ruku. Stežu se, pogleduju na stranu, onda se malo pridignu, pa legnu još čvršće iza nasipa. U krošnjama se čuju udari krupnih kišnih kapi o već požutelo lišće. Odjednom prasak. Desno od mene u šanac pade topovsko zrno.

Oni vojnici, ona trojica desno, ostaše ležati, ne miču se, jednom iscurelo oko, na drugoj dvojici se ne vide rane. Nastaviše topovsku paljbu. Po našem krilu kao da je pala noć. Još tešnje sam se zalepio za zemlju – počelo je a napetost me ne napušta – jedva odvajam glavu od tla da bih nakratko pogledao prema svojima. Vidim kako osma četa već grabi ka njihovom šancu. Ustajem i ja, i trčim. Sa prvog brda sevaju sitni plamičci iz neprijateljskih pušaka. Teško je blato, lepi se za obuću, pa je čovek sputan, kao sa olovom na nogama...

Odjekuju topovi, puške – duboko, pa praskavo; sve se izmešalo – dim i izmaglica – uskomešalo se, zaigralo. Trčim... Nije me strah, nije mi hladno, ne čujem ništa, osim brzog bila – čas se primiče, čas udaljava, i osećam ga kao letnju oluju negde na livadama, pa trčim u zaklon od teškog pljuska...

Na vrhu brda legnem ispod jedne breze. Nigde sigurnog zaklona, drvo je krhko, nepouzdano, u tren ga probije olovo. Pokušavam da ustanem – težak sam, natopljen kišom, a ni sa jedne strane ne vidim vojnike, proradilo nešto – spreman sam na krv, pred očima su mi ona trojica, s desna, koji su ostali u šancu. Ustajem tako mamuran, nije mi ni do čega, jedva čekam da se završi – kroz izmaglicu vidim ispred sebe čoveka. Učini mi se senka pod iscepanom vojničkom kabanicom – bos je, kosa pala, slepila se od kiše, oči upale, blatnjav je po licu – gleda me. Prvi put sam tada osetio kako strah zrači iz čoveka, kao kod psa koji oseti paniku žrtve, pa napada još nemilosrdnije, još ljuće, spreman da zarije zube među končasta vlakna mišića, da pokida tetive i žilice iz kojih će šiknuti krv. Gleda me taj čovek, beo je, ispružio je levu ruku kao da hoće nešto da mi kaže. Mahnuo sam onim nožem, nisam gledao gde udaram, osetio sam snagu. Šaka sa komadom podlaktice pade između nas dvojice, kao osušena grana, u ono blato, i još sam uspeo da vidim kako se poneki prst grči, gotovo ritmički trza, dok se nisu počeli umirivati, polako, trzajući se sve ređe i kraće.

Vojnik je pao na kolena, pa zgrabio onaj patrljak što mu osta, ne znam je li kriknuo, jer sam otrčao i nisam se osvrtao, tražio sam sledeću žrtvu, umoran i crven po licu.

Bitka se, izgleda, odvijala po planu, jer tada zagrmeše naši topovi, sa desna krenuše jedni, a za njima najbolja kompanija. S leva, nekako u neprijateljskom zaleđu, zaplamteše puške. Opet sam legao i čekao, moje jedinice nema, vidim – bili smo mamac, oni koji treba da prime prve, najteže udarce, a sve kako bi odvukli snagu neprijatelja sa naše glavne linije napada. Bila mi je ta taktika poznata od ranije, kao što mi je bilo poznato da takvi vojnici nikada ne saznaju za ovaj plan – većina se nikada ne vrati u logor.

Sve je bilo gotovo do večeri. Tri hiljade vojnika zaposeli su u prvom naletu visove iznad naših sela, a onda nastavili da guraju iznenađenog neprijatelja prema jugu.

Nekoliko kilometara dalje, međutim, njihove vođe uspele su da ponovo skupe vojsku, isturili strelce i okrenuli topove prema novim ciljevima, onako kako se među našima nisu nadali. Kroz vazduh se prosula grmljavina novog sudara dve sile, ginulo se još ljuće, još sleplje, jer više ni jednima nije bilo uzmaka – uhvaćeni su u zamku pobede ili poraza, u zamku života ili smrti. Zaustaviše naše prvo napredovanje, pa polako, vođeni snagom gubitnika koji je dobio još jednu priliku za život, krenuše mic po mic da nas vraćaju, sve dok im u leđa strašno ne udariše dve čete naše legije. Nova im šansa nije pružena.

Na prebrojavanju posle bitke utvrdila se strašna računica – ranjenih neprijatelja nije bilo, ali je umesto njih uplenjen novi eskadron vojnika koje su, po svim zakonima, smeli da se uzmu u roblje, iako kao takvi, u suštini, nisu ni postojali.

- Dobili ste lep zalogaj, za jedan dan, čas posla. Oni odozgo su bili fukara – kaza jedan od pobednika. – A koliko su vas koštali vojnici?
- Sitno!
- I gde je pravda?
- Nema je. Ali svejedno...

To je moglo da znači sve – i otvoreni boj, i krvavu osvetu, i pucanj s leđa. Bilo šta u trenutku kada neki posao ostane nedorečen, neutanačen, nesiguran i prozračan nalik jutarnjoj sumaglici, jer valjalo je ponovo staviti na kušnju snagu svojih vojnika, a na kocku njihove živote.

Razvojačenje, o kojem se toliko govorilo, najviše je trebalo onima čije su kase još više otežale; pobeda bi im otvorila nove prostore – rešili bi se vojnika, bez obzira što su bili jeftini, umirili bi domaće, a sva njihova imanja potpuno preneli pod svoje rukavice. Posedi bi se prošili i sve bi bilo kako valja.

Čekali smo da svane, jer se po nevidelici i ovakvom nevremenu nije moglo putovati.

Osetio je mučninu, a posle tog celonoćnog razgovora sa dvojicom oficira, nije više bio tako spokojan, pošto je mirisalo da bi mogle uslediti nove nevolje od kojih, već sad se jasno vidi, neće moći da se umakne.

Malo je koristi od razmišljanja o neizvesnosti, toj sumpornoj baruštini, u koju ih guraju, baš oni kojima su do poslednje kapi krvi bili odani, bez nade da će se odupreti, kao što se odupreti nikada i nisu mogli. Iz tog novog uređenja širila se glad, veća nego ikada do sada, glad koja će ih pretvoriti u aveti, jer ne samo da za njih nije bilo dovoljno zemlje, nego je trebalo promeniti svest, svest zajednice, jednog naroda, koji je sada morao da postane orač i žetelac, kosac i sejač; koji je morao da promeni ćud i da se stopi sa onim parčetom siromašne prljuše čiji sokovi nisu bili dovoljni da nahrane sva odavno pregladnjela usta. A državnog novca neće biti, čak ni ono malo koliko je kao vojnik mogao da zaradi, ako preživi. Pored toga je trebalo savladati i tu unutrašnju ustavu, tu pogordljivost; trebalo je da se slome sami pred sobom.

Vremenska zadrška uvek je bila delotvorna, jer vreme guta kao duboko jezero u čijem se mulju gube sve unutrašnje ljudske sile, sva nadanja, sve želje, sećanja i priznanja... Kome će samo za nekoliko godina biti važno to što su baš oni odbranili ono što se tada branilo.

Nikome, jer novi poredak je tražio da i oni budu potpuno pokoreni, da im se uzme i ono malo slobode koju su imali.

Državi više nisu trebali vojnici, trebali su im poreznici i carinici, koji će za državne potrebe gaziti i paliti stručke duvana posađene kradomice negde između prosušenih stabljika kukuruza, a njih u lancima voditi u one iste klade, u kojima su ih šibali i dok su bili za diku.

Otići… Jer se o tome sve već odavno znalo.

Đorđe Brujić