Gongovi sa zvukom sete

U privatnoj časovničarskoj radnji Petera K. u Senti, mir je apsolutan i tišina. Čuju se samo otkucaji i melodični gongovi zidnih časovnika. Nad upaljenom stonom lampom, sa lupom na oku, majstor je strpljivo popravljao neki stari sat. Pažljivo je i rutinski vadio i čistio sitne, jedva vidljive delove i podmazivao ih koštanim uljem. Samo je na tren podigao glavu, pozdravio nas, a onda, kad je završio deo posla, počeo razgovor o svom pozivu. Došao je u Sentu 1982. godine i svojim radom se brzo dokazao. Posao mu je veoma precizan i pipav. Zahteva izuzetnu koncentraciju i strpljenje. Za ovaj zanat treba imati i talenta, a ne samo volje. „U ovom sam lokalu dve i po godine i plaćam solidnu kiriju svakog meseca. Mi radimo za sitne pare i moramo raditi puno više da bi nam nešto ostalo“, kaže majstor Peter. Časovničarski zanat radi već više od trideset godina i nije zadovoljan kako su privatnici oporezovani.

Kaže da se u Vojvodini razlike u porezima kreću i do 30 odsto, zavisno od opštine. „Na tržištu je prava poplava kvarcnih satova, kao jeftinijih. Međutim, mehanizmi satova imaju svoju budućnost. Dugotrajniji su, mogu da se poprave, nisu za jednokratnu upotrebu. Danas, kada svi moramo da štedimo, ljudi donose na popravku i stare, već odbačene satove. Za rezervne delove, snalazim se. Neke sam pravim, jer ne mogu da ih nabavim. Kao zanatlija, mogu da idem u inostranstvo, nešto nabavim od trgovačkih putnika. Mušteriji se mora uvek izaći u susret". Pomalo sa setom govori da je malo mladih zainteresovanih za ovaj posao. Zbog toga zanat i odumire. Sam posao je gospodski, nije težak. Ali, čitavog života treba sedeti, biti smiren i raspoložen, jednostavno, voleti taj posao. Majstor Peter sem svih vrsta satova, popravlja i uklopne strujomere, pisaće i računarske mašine.

Ali, sa ovom nadošlom kompjuterizacijom, i njih je sve manje. Sarađuje i sa privatnim i društvenim firmama. Često izlazi i na teren, na poziv radnih organizacija. No, tada je, u međuvremenu, radnja zatvorena, pa bi zbog toga više voleo da mu se uređaji donesu u radnju. „Ljudi su me ovde već odavno prihvatili. Nastojim da bude što manje reklamacija, a najveće mi je priznanje kad popravim ono što neki drugi nisu mogli“, naglašava majstor Peter.U radnji ima preko četrdeset starih zidnih satova. A to je danas vrednost. To je prava kolekcija antikviteta iz starih vremena. Već odavno je shvatio da se pored časovničarskog zanata mora baviti i još nekim dodatnim zanimanjem. Pored starinskih satova ima i delova starog nameštaja iz ko zna kojeg perioda, ramove i ogledala, viseće lampe i slike. Ne zna se šta je na svim tim predmetima lepše, duborezi ili harmonični gongovi satnih mehanizama za slušanje. Sve je to sakupio sa raznih tavana, što je tamo već ležalo kao nepotrebno. Neke od tih predmeta kupuje, a neke razmenjuje. Kad ih nabavi, nisu svi ovako lepi. Zub vremena je učinio svoje, pa je primoran da ih restaurira kako bi sinuli svom svojom lepotom.Ovo je dosta skup hobi. Ali, i isplativ. Ponekad je potrebno preći i stotine kilometara, izdvojiti pozamašnu svotu novca da bi se nešto nabavilo ili „doteralo“.

Zato Peter štedi na drugim stvarima ne bi li zadovoljio svoju strast. Kolekcionari se već međusobno poznaju i javljaju jedni drugima ako se negde nešto pojavi, a njih to u tom trenutku ne zanima.„Imao sam i više antikviteta, ali i sa ovim bih mogao da otvorim muzej. Normalno, od svega toga, za sebe sam izdvojio stare satove. Samo, od takvog muzeja ne bih mogao da živim. Ovako, malo u radnji popravljam stare „dokse“, „omege“, „šafhauzene“..., ali, više zaradim od ovih starudija. Živi se ipak nekako i porodica izdržava“.


Vojislav Ananić