"Paprena" ljubaznost

Rano jesenje jutro. Voze se starim „fićom“, natovareni svim i svačim. Spremila majka svome sinu. I ne samo njemu. Mislila jadna i na one novoopečene regrute kojima toga dana neće doći niko da ih obraduje. Da im čestitaju i požele srećne vojničke dane. Da ih poljube i na travnjake rasprostru đakonije. Sve što su još kod kuće voleli. Supruga Nevena, ćerka Jovana i Pavle, krenuli u Sombor. Sinu, novom vojniku, na zakletvu.

Kašljuca „fićko“, ali polako grabi. Kad god u nekom selu prođu pored kakve prodavnice, a Nevena kaže mužu da stane. Da sinu kupi još nešto. Pa opet još nešto! Uvek se nečega seti. Majka! Već mu dosadila. Govori joj da ne gube vreme uzalud. Treba stići na svečanu zakletvu tačno u sat. Bolje reći, još ranije, jer će gužva biti velika. Pohrliće toga dana rodbina iz mnogih krajeva naše zemlje. Ali, i dalje, ne vredi! K'o  da govori gluvima!

Skoro su na pola puta. U Bačkoj Topoli. Rampa na pružnom prelazu, a ispred, semafor. U trenutku pre no se upalilo crveno svetlo, prelaze prugu. Odmah iza, krivina. Kao stvorena da se u njoj „sakrije“ milicija. Vreba, i čeka žrtve. I stvarno, samo što prođoše, pojaviše se „micoši“  sa uzdignutim znakom STOP. Šta će, uključi Pavle žmigavac i zaustavi vozilo. Prilaze im vrlo ljubazno njih dvojica i jedan reče kako su prošli kroz crveno. Pajica odgovara da se možda pojavilo kad su već bili vozilom na prelazu. Zna dobro i sam da mu ne vredi da se pravda. Ako već hoće da ga kazne, učiniće to svakako. A njima se žuri. Međutim, oni i dalje vrlo ljubazni. Uljudno mu zatražiše dokumenta, jedan nešto na brzinu zapisa, i upitaše kud su krenuli. Poželeše im srećan put i da paze kako voze. On, srećan što ga nisu „odrapili“, samo se čudi kako je ovde milicija kulturna, uljudna. Nisu kao oni njihovi, da te samo sačekuju, da jedva čekaju da te kazne. I tako, stigoše do Sombora, ne nadajući se ničem lošem. Naprotiv! Jedva su čekali da vide njihovog Milana u stroju i u uniformi, među ostalima. Hoće li ga prepoznati među svim jednakima? 

Najpre se zaustavljaju ispred Hotela „Sloboda“. Ulazi Pavle i rezerviše sobu za taj dan. Ma, neće on da sa sinom sede tamo na travnjaku nekog parka! Valjda je zaslužio da na miru provedu tih nekoliko sati zajedno. Po obavljenom poslu, kreću dalje, ka Aerodromu, gde će se obaviti svečani čin. Ali, gužva na sve strane! Vozila, na hiljade! No, vojska sređuje stvari. Uvodi reda i upućuje svakog gde da parkira svoj auto. Izađoše i uputiše se dalje pešice. Tek kad dođoše na stadion, neopisiv metež. Uzmuvao se narod i levo i desno, i napred i nazad. Susretnu u tome mimohodu i rođake iz Beograda. Došli i njih devetoro svome Peđi na svečanost. Popiše po jednu ljutu i konačno svi, traže sebi mesta. Nažalost, sve već puno. Svak se tura i gura tamo napred, ili naviše na improvizovanim sedištima stepeništa stadiona. Svi traže mesto za bolji vidik, za slikanje svojih dragih u stroju. Puše previše od nervoze, a galama na sve strane. I, na kraju, uvode regrute vod po vod i postrojiše ih. Ispred svakog voda desetar i vodnik, napred viši oficiri, a na svečanoj loži komandant garnizona. Svak očekuje da ugleda svog! Ne bi njegova Nevena bila majka, a da prva među njima ne zapazi Milana. Komanduju im:

 „Mirno!“ 

Svi kao pod konac. Na njima zategnuta uniforma. Svak onome ispred sebe u potiljak gleda. Komandant poželi dobrodošlicu i svim vojnicima u kasarnu, a i prispeloj rodbini. Održa kraći govor, a onda usledi svečana zakletva. Kao iz jednog glasa, zaori se gromoglasno:

„Ja, .....   ........., zaklinjem se ....“.

Tek kad je svaki vojnik potpisao zakletvu, usledi gužva. Svi su se turali da što pre dođu do voda u kojem im je bio miljenik. A onda, prvo viđenje. Prvi zagrljaji, poljupci, čestitanja. Nekom vojniku došla i devojka, a matere njihove gotovo ljubomorne. Prođe i to, i svi se uputiše ka gradu, u neku kafanu. Ili prosto, razastru neki stolnjak pa posedaše po travi. Majke izložiše svojim sinovima šta su samo za njih i samo za taj dan spremale. Sve ih zagledaju, govore kako su oslabili i nutkaju ih večito nečim. 

Pavlovi se uputiše u hotel, u njihovu sobu, da na miru razgovaraju i izliju svu svoju nežnost. Sestra Jovana i mama Nevena svog vojničinu samo ljubakaju, a Pavle sve očekuje da od sina čuje kako mu je. Ne može od njih dve da dođe do reči. Milan se pružio svom svojom dužinom od skoro dva metra po krevetu, samo ih gleda i smejulji se. Više ćuti, a ove dve sele na krevet pored njega, zaokupile ga, pa ga ne puštaju.

„Jao, sine, vidi samo kako su ti ruke pune žuljeva i kao nekakvog trnja! Pa, kud vas oni to sve teraju! Jadna deca!“

A Pavle je sve umiruje da je to vojska, da sa njom nema šale. Ta, neće mu biti ništa! Samo će se kući vratiti još malo zreliji, ozbiljniji. A Milanče, jadan sve govori:

„Hajde, tata, nemoj mi i ti sada pričati o tome. Već sam se naslušao tih bajnih reči!“

Prekine Pavle o tome i pokušava da pronađe neke nove teme za razgovor. A u sebi razmišlja. Ma, zna on svog sina. Taj se neće požaliti ni na šta. Sve će da izdrži ćuteći. Bolje je tako! Šta imaju od toga da im se žali!? I oni, i on. Nevena mu sve ređa šta da pojede, a sestra mu Jovana, sve ga miluje po licu. Priča mu šta ima novoga kod njih u gradu, o nekim drugovima, devojkama... 
Vreme brzo odmiče. Skoro će već i mrak. Vidi otac, njegov Milan se nešto stužio. Ne ide mu se nazad u kasarnu, želi da iskoristi vreme izlaza do kraja. Pavle, opet, žuri. Ne voli da vozi kasno u noć. Da je neki bolji i sigurniji auto, pa hajde de!

I tako, majka i sestra ga se ne nagledaše. Dođe vreme povratka u kasarnu. Nevena mu napakova i mesa i kolača da podeli drugovima koji nisu imali posetu. Otac mu pruži litru domaće kajsijevače. Neka se počaste kradom. Odnesoše ga tamo, pozdraviše se, a on samo njuma napred. Teško mu i ne osvrće se. Ove dve se rasplakaše, a bogami i tata Pavle pusti koju suzu onako u potaji,  da ga ne vide. Teško i njemu, i samo, kao, žuri svom „fićku“.

U povratku do kuće je malo ko pričao. Svi su u sebi sređivali utiske o tome danu. Kasno u noć dođoše njihovoj kući, sve misleći kako će Milan preturiti sve te napore.

Tačno posle mesec dana, čekalo ih je iznenađenje. Dobije Pavle od sudije za prekršaje iz Bačke Topole kaznu. Ili mesec dana zatvora ili da plati bogami, celu njegovu prosvetašku platu. Šta će. Plati. I u sebi se priseti onih ljubaznih saobraćajaca. Presela mu ta njihova uljudnost!

Vojislav Ananić