Uzjogunjena kobila

Zarudela zora na istoku, a Đura još u krevetu. Nekako mu se još kunja pod udobnim i mekim pokrivačem. Iako svetlost spolja sve više prodire i na najskrovitija mesta i ulazi u njihovu sobu, a gugutke guču, on se pravi da još spava. Ta, ustaće, ima vremena, dug je dan i naradiće se. Kao, sanja na javi neki čudan san, a ni slutio nije da će mu se toga dana taj san u zbilji i desiti. Tek najednom, „munu“ ga supruga laktom i da mu signal da je vreme ustajanju. Vrednom čoveku se valja ustati još pre nego što Sunce pošalje Zemlji svoje prve zlatne zrake. I onda, blago jutarnje protezanje, pa oblačenje i umivanje, sve već po uobičajenim nekim navikama. Blago se opipa po bradi i zaključi da baš i ne mora toga jutra da se brije. Neće nekom u svatove, nego na „Pustaru“, da pokida krupnije zaperke sa već poraslih kukuruznih stabljika. I onako, usput će motikom poseći tu i tamo po koju oveću travu, da ne crpi snagu mladom kukuruzištu.

I onda, nakon slabijeg doručka, polako će se spremati. Žena mu spremila mandare, starinsko jelo, a doručak je „pojačao“ parčetom – dva reš pečene domaće slanine. Dogovorili su se da toga dana ne idu obadvoje na njivu, nego samo on. I teži je to i muški posao, a Keka će ostati kod kuće s decom. Naći će ona već sebi posla! Za ženu, pogotovo na selu, bar posla uvek ima na pretek. Neće ni sama znati od čega najpre da krene. Osta ona u kući da sve pospremi što je od fruštuka ostalo i da spakuje Duri šta će sa sobom poneti. Kad dođe vreme ručku, da ima šta da pojede. Stavi mu i krčag s vodom, i fićok rakije, tek da mu se apetit otvori. Dok je ona opremala svoga Đuru, on je izvukao seoska zaprežna kola, tamo negde ispod šupe, skroz na kraj seoskog dvorišta. Pa je izneo sersam i kajase, iščešagijao i izveo kobilu Zverku iz tople štale, i počeo da je u kola upreže. Stavio je am preko nje, pa ga kolanom zategao ispod stomaka, privezao samo jednu štranjgu da ne krene sama, kroz usta joj proturio žvale i na glavu natakao oglavinu. Zverka je mirno stajala i dok je sve to oko nje radio, Đura je tek ovlaš potapše po sapima, kao da je mazi. Ona zarza i oglasi se o njegovu milošt. Pregleda usput i zaprežna kola, popravi šaraglje napred i o lotre (o stranice) zakači sedište. Prebaci preko njega neki stari pokrovac da mu bude mekše sedištu dok točkovi kloparaju i kola truckaju, a i da ima čime da Zverku prekrije ako odnekud udari neka olujina ili se iz vedrog neba prospe plaha kiša. Stavi još i bičalje sa kožnim bičem na svoje mesto, pa pozva Keku da mu otvori kapiju.

Čim izađe iz dvorišta, Zverka krenu laganim kasom, a on u jednoj ruci drži kajase, a u drugoj bič. Samo ponekad mu se oglasi švigar sa kraja biča i Zverka već po navici, kad čuje taj dobro prepoznatljiv i karakterističan zvuk, ubrza sa svojim kasom. Jutro je već uveliko i Đura je samog sebe požurivao. Bolje je da za jutarnje svežine uradi što više. U onoj gustoj „šumi“ od čestih redova kukuruza, kad pripeče zvezda nebeska, očekuju ga samo teška zapara i znoj koji će mu natapati tek obučenu čistu košulju. A i maramicu će morati počesto da cedi. Kad posle nepun sat dođu do njive, Zverka skrenu sama sa tvrde lenije u ataru. Đura joj tad nije morao ništa ni govoriti niti je morao kajasem da je skreće s puta. Od toliko godina koliko zajedno na njivu dolaze, i u njenoj konjskoj glavi se duboko urezalo to mesto. On polako povuče kajase da stane, a onda skoči sa kola, stavi pod njih, u hlad, ono što mu je Keka za ručak spremila. Ispregne Zverku iz ama i priveza je za stranicu jedne lotre. Uze srp i ode do kukuruzišta pa naseče mladih zaperaka i baci ispred nje, izmeđ lotri. Ona zarza kad ugleda da joj nosi hranu, a Đura kad proveri je li sve uradio onako kako treba, pogleda u duge redove izraslog kukuruza i u već narasle zaperke. Ne bi mu milo kad ugleda koji ga posao čeka, a u sebi samo pomisli:

„Ej, Đuro, Đuro! Najeb’o  si danas. I, svaki red tvoj! Niko da te odmeni u poslu. Bar da imaš koga da sa njim progovoriš reč – dve.“

Kukuruz bujan i prosto mu krivo što je bolji nego komšijski. Ali šta će?! Uđe među prve redove, pljunu u šake, pa krenu s radom. Nema mu druge. Oštri listovi kukuruza mu šibaju i paraju otvrdlo lice, a on se samo saginje i kida zaperke i sa jedne i sa druge strane, iz oba reda. Što više podne prilazi, zapara sve veća, ne može da diše. Sve češće pravi pauze i izađe iz kukuruzišta napolje, na vazduh, odmori se par minuta, pa opet nastavlja. Zna šta ga čeka. Niko to neće uraditi sem njega. Kad tamo negde na sred njive naiđe na proređeno parče zemljišta gde je lubenice i dinje posejao i sakrio od lopova, njemu lakne. Al’  i to brzo prođe i opet „Jovo, nanovo“.

Negde oko podneva, zastane s radom, odvede kobilu do obližnjeg bunara da je napoji, usput se pozdravi sa ponekim i upita za zdravlje, pa se vrate nazad. Baci Zverki nov naramak svežih zaperaka, a onda sede i on u koliki – toliki hlad kraj kola, izvadi ono što je imao spakovano za ručak, prostre sve to po nekakvoj krpi i iznenadi se kad ugleda da mu je njegova Keka među hleb, slaninu, crni luk i so, stavila i fićok s rakijom. To ga malo oraspoloži. Povuče jednom, pa drugi put i pomisli na svoju ženu kako zna šta treba umornom čoveku. Kad se najeo, opruži se malo, tek kičmu da ispravi, pa opet međ kukuruzne stabljike. Naradio se toga dana, a dosta je od posla i odvadio. Mislio je da će još za jedan dan završiti sa zapercima. Čuo je sve češće kloparanje točkova sa jedne ili druge stane lenije. To se umorni seljaci vraćaju svojim kućama. Veče se sve više bližilo i Đura ponovo upregne Zverku u kola, spakuje na brzinu šta je imao, baci malo zaperaka nazad u šaraglje, pa krene.

 Sve više ga je savladavao umor, i kad je već ušao u selo, da bi što pre kući došao, on bičem ošinu Zverku kako bi je naterao na brži hod. Ali, ni njoj se nešto nije žurilo. To naljuti Đuru i bič još par puta zapara po kobilinim sapima. Odjednom, ona se proteže nogama i napred i nazad, i u tom skoku, zadnjim nogama zajaši jednu štranjgu. Da li ju je žuljalo to tvrdo uže, da li joj je smetalo u tom naglom kasu, ili joj je bilo „krivo“ što je gazda šiba, to tada nije bilo bitno. Ona se dade u besomučnu trku, a Đura je kajasima pokušavao da je nekako zaustavi i smiri. Međutim, ništa nije uspevao.

„O, lude kobile! Gde li ću danas izgubiti glavu?! – pomisli u sebi Đura, a Zverka  grabi li grabi. Kola su samo odskakala, naročito kad je između ulica prelazio uzvišeni flaster od cigala. Iza sebe vide kako otpadaju pojedini delovi kola: jedne šaraglje, pa druge, čivije,  levča, pa daske od “poda“ na kojem je stajao. Više nije mogao ni da sedi, uzdigao se, a kako je i daske pogubio, pretila je opasnost da propadne dole i da se nađe pod oštrim šinama točkova. Propeo se na lotre i tako balansirao ni živ ni mrtav, a podivljala kobila samo njuma. Usput su neki ljudi prilazili kolima i Zverki, pokušavali da je nekako uhvate za dizgine i zaustave, da spasu čoveka koji unezvereno stoji, i kao da je Sveti Ilija, juri seoskim šorovima. Svaki seljak je znao da je opasno kad konj zajaše štranjgu, ali, ko je sad o tom mislio. Onako, samo kroz glavu Đurinu sevnu pomisao da sa kola skoči, da sebi život spasava. U toj prevelikoj brzini, ko zna kako bi prošao i da je sa kola skočio. No, što su bliže prilazili Đurinoj kući, na svu sreću, i Zverka je usporavala ritam, da bi pred samom kapijom stala kao ukopana. Sa njenog tela se pušio znoj, a na usta joj udarila pena. Đura već preminuo od straha, ne može da sa kola siđe. Utrnule mu i ukočile mu se obe noge, u rukama nema snage. Priđoše mu komšije koje su tu u večernjem sutonu sedele na klupi i odmarali se. Pomogoše Đuri da siđe, Zverku nekako umiriše i do štale je odvedoše. 

Kad su kasnije od Đure čuli celu priču, samo su se čudom čudili kako je ostao živ. Slušali su oni to već dosta puta od svojih seljana, u beskrajnim divanima njihovim. Od tada je i Đura više vodio brigu kako da se prema Zverki ponaša. Više je nikad nije bičem ošinuo. Životinja je to ipak nerazumna. Važno da je onda moj otac živu glavu izvukao.

Vojislav Ananić