Božje zapovesti i globalizacija

Još kad je Bog stvarao čoveka i život mu darovao, želeo mu je samo sve najbolje. Da bude od reči, da poštuje zakone Njegove, da radi i stvara, jer, sve što se može pribaviti bez truda i rada, nema prave vrednosti. Kad čovek radi, nešto i ima. Ništa se ne može imati samo na dupetu sedeći. Mora se raditi, dobro stvarati, a ne rušiti. Nerad je uvreda i prema svom svetu, ako je čovek zdrav, i greh prema Bogu. I srce radi tokom čitavog života našeg, što ne bi i ruke i um naš? No, ne valja se ni u čemu ni preterivati, treba se nešto i deci svojoj ostaviti, da nastave započeto. Inače, ako im se sve obezbedi, odaće se pijanstvu, drogi, kriminalu, pa i ubistvu kad im to ustreba. A, zna se, da je život nešto najdragocenije što čovek može imati. Ni roditelji nemaju prava oduzimati život svojoj još nerođenoj deci, a ipak to, danas, sve češće čine. Više ih ubijaju u utrobi majčinoj, no što ih majke na svet ovaj donose, pa ma kakav on bio. I, da niko ne nosi život ičiji na duši svojoj. Decu moramo naučiti radu, i da im to bude najveće nasledstvo od nas. Novac se vrlo brzo potroši, a mora se živeti i dalje. Uspeh ne dolazi lako. Nije dobro ni težiti ka uzdizanju iznad drugih, da se bude prvi, slavniji od ostalih. Takva osoba je sama sebi božanstvo, a to je, u stvari, bolest. Ni predsednici najmoćnijih sila zemaljskih, ni preosveštenstva bilo kojih religija, to ne mogu biti, da sami sebe uzdižu iznad Njega. Ako to i pokušaju, obiće se sve i o njihove glave, a i o živote naroda njihovih.

U određeno vreme da se svako odmara, da se poštuje otac svoj i majka, da se ne gordi većim znanjem od oca, niti lepotom kćeri nad majkom svojom. Da se pored žene svoje rođene, preljube ne vrše. U tom pogledu su i neke životinje vernije jedna drugoj nego ljudi što su. Preljubnici gube karakter svoj i odaju se svim mogućim porocima. Oni očas zamrze poštene, požele da im napakoste kad god to uzmognu, da ih oklevetaju i povrede. Naročito se mora imati na umu da „onaj narod nema budućnosti, u kome se omladina preda raspusnom i nezakonitom telesnom životu. Takav narod imaće sve bogaljastija, tupoglavija i nemoćnija pokolenja s vremenom, dok najzad ne postane plen jednog zdravijeg naroda, koji će doći, da ih potčini sebi“ – episkop Nikolaj, iz knjige XV.

Ne smemo se lakomiti i poželeti tuđe, krasti niti svedočiti lažno... Čim se poželi tuđe, već se pada u greh, jer je želja seme greha. Ova Božja zapovest je nad svim ostalim! A, danas, u ovom svetu globalizma, sve ih je više takvih, ljudi bez morala i bez nekakvog svog samopoštovanja. I, ko je prvi reči Božje pogazio i izneverio? Onaj kog je Bog prvog i stvorio. Adam! Od tih vremena davnih svet i danas strada, jer sve više na grehovima svojim počiva. Zato, nije na odmet, da se prisetimo bar nekih Božjih zapovesti, pošto je čovečanstvo sve više ogrezlo u nekim od grehova, možda većim i od Adamovih. A Bog zna da kazni, ako ne direktnog počinioca, ovde na zemlji, a onda možda, i potomke njegove, koji će ispaštati za sva zlodela njegova. Zato, prizovimo se k sebi, ako ne želimo da nam deca ispaštaju zarad grehova vaših. Ako ih iole volite, vratite se poštenju i zakonima Božjim. Poštenje je kao mladost: ako se jednom izgubi, nikada se više ne dobiva.

I sveti Avgustin iz rimskog perioda, kao i Dostojevski, raspravljaju baš o osnovnim postulatima hrišćanstva, dobra i zla, o postojanju Boga. I oni su se pitali otkuda patnje dece koja su rođena slepa ili gluva, sa nekom drugom fizičkom ili mentalnom unakaženošću, kad im je već samim rođenjem njihovim, predodređena nevinost. Oni ispaštaju grehove svojih praroditelja. Duboko sam ubeđen da i sam već trideset pet godina teško bolujem samo iz toga razloga, jer u životu svom nikoga nisam povredio. Ili sam bar nastojao da ikoga ne ponizim ili, ne daj, Bože, uvredim. Po nekim, još paganskim verovanjima, duša grešnika i posle smrti bludi, ne nalazeći smirenja, po mestima u kojima mu je telo boravilo. Dostojevski je još pisao da će „lepota spasiti svet“, iako lepota već odavno napušta ljudske duše. A naš Dučić je govorio da su dve najveće čovekove nesreće: nemati zdravlje i nemati prijatelja.

Veliki Salman Ruždi je znao da kaže: „Neka je Bog na pomoći čoveku koji ima svoje mišljenje i svoj put“. Međutim, u svetu postoji neka temeljna zloba i glupost utkana u ljudsku svest, te ljudi postaju još zlobniji i gluplji, čak ponosni na to. Niko ne treba da se nameće tamo gde ga ne zovu, i nikada se ne treba upodobavati svetu tako da sebe uniziš. Još je davno Muhamed rekao: „Najslađe na svetu je gorka reč – kad hoćeš drugom da je kažeš, pa je progutaš“. Naš akademik Dejan Medaković kaže da „živimo u vremenu u kojem se pojam časti izmenio, postao zastareo i nepotreban. Nekada se znalo šta je čast jednog obrtnika, odžačara, oficira... Ljudi najrazličitijih profesija imali su nepisane kodekse ponašanja i svako se trudio da ono mesto koje je u društvu imao sačuva i odbrani...

... Globalizam satire nacionalne vrednosti, pokušava da istoriju gurne u stranu, poništi sve religije i stvori nekakvu svetsku crkvu. Globalistička vlast želi sve oko sebe da pretvori u neku vrstu svog servisa“. A književnik Milovan Danojlić, za novi svetski poredak je rekao: “Novi totalitarni silnik zove se Novac: on je jači i opasniji od komunističkih vlastodržaca. U želji da ovlada planetom napreduje mnogo brže od Kominterne. Kad se uporedi sa prodorima multinacionalnih kompanija, Kominterna danas deluje kao pevačka družina...“. Neki narodi „uspevaju“ u svemu i zato citiram Nenada Šaponju: “Kažu da je najvažnije u životu biti nevidljiv i znati prolaziti kroz zidove. Sve ostalo se nekako samo namesti. Bitno je da se ne spotaknete ili da zauvek ne ostanete pred nekim vratima, ..... ako već ne znate da prolazite kroz zidove, najbolje je da na zauvek zatvorena vrata zaboravite. Vrlo brzo će se pojaviti lepeza sasvim drugih. Možda otvorenih“.

„....I kad nam je teško, moramo da znamo da je to život. I kad patimo od teške bolesti, i kada izgubimo svaki smisao, i kad smo lišeni svega, i onda živimo. ...Znam da bi trebalo da se pridružimo svetu, ali ne smemo da patimo što smo malo u zaostatku. Sirotinja je. Ali, ne moramo zbog toga da prodajemo svoju zemlju, da prodajemo svoju budućnost, da prihvatamo da budemo deponija sveta. Taj ko tako radi laže da brine o svima nama“, nedavno je izjavio pisac Jovica Aćin.

I, danas, jedna od naših najčitanijih književnica Ljiljana Habjanović Đurović, u „Bestseleru“ reče: „Istorija nam govori ko smo i kakvo je naše mesto među narodima. Tradicija nas je održala kao narod u nekim lošim vremenima. Narod koji se odrekao svoje tradicije, odrekao se svoje budućnosti. Pojedinac koji se odrekne tradicije ne postaje građanin sveta, već čovek bez nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta. Obrazovan čovek treba da poznaje i uvažava tuđe, ali mora da zna, da pamti i poštuje svoje. Samo tako će biti istinski, ravnopravni građanin sveta, a ne ’sirak tužni bez igđe ikoga’...“.

Na kraju, ne poželimo da potomstva iskijavaju grehe naše! Vraćam se opet početku ovog teksta. Hrišćanstvo je prvi globalizam u svetu, da se učimo istom životu, nečemu dobrome i nekoj jednakosti kod svih. Samo se davno već od toga i otišlo i razišlo. I pored komunizma, koji je pokušavao da propoveda bar nešto isto. A, uvek je bilo onih „kojima je Bog prvom bradu stvorio“ i koji su se time ne samo koristili, nego su to i zloupotrebljavali. I, ne treba se onda čuditi što nas sva ova zla snalaze. Danas Bog kažnjava nas, a sutra će, ko zna koga. No, mi tada nećemo biti živi, ali neki od potomaka naših hoće. Da im „genetski“ ne ostavimo u nasleđe i sva naša zlodela na ovom svetu!

Vojislav Ananić