Hazarski sindrom među nama

Sr(b)pski narod je stari narod, sa kulturom i tradicijom, sa slavnom prošlošću i dugom državnošću. Ne zna se kad smo tačno naselili Balkan, sigurno mnogo pre VI i VII veka kako smo učili. Ne zna se tačno odakle smo, ni kojim smo pravcima pristizali. Dok je pok. istoričar prof. Relja Novaković tvrdio da smo negde sa Kavkaza i srpske korene i toponime nalazio čak na području Irana, dotle drugi istoričari navode druge dokaze i činjenice, pronalazeći koren SRB, SORB, SERB u rečima toponimima od današnje Rusije i Baltika pa sve do Engleske i Irske. Sigurno je samo jedno, da smo ovde dugo, da smo DINARSKE rase i da smo uglavnom stradali od susednih plemena i naroda, sve do današnjih dana što svojim greškama, što uticajem i aspiracijama velikih sila, naročito i najviše. Uvek su samo Srbi bili trn u oku mnogima, a upravo oni, ti Srbi, su mnogim sadašnjim našim komšijama i stvorili i darovali i države, i jezik, i pismenost, i kulturu. Kamen spoticanja je do dana današnjeg bilo srpsko Svetosavlje, naše pravoslavlje. Koliko li je samo Srba izginulo od balkanskih ratova, pa u I i u II svetskom ratu???!!! Koliko je nekadašnjih srpskih teritorija ostalo toj našoj bivšoj braći koju smo u bratstvu i jedinstvu „čuvali kao zenicu oka svoga“? Strani istoričari nam uglavnom pisali udžbenike istorije, a domaći bili režimski. Tako je Ćorović pisao sve u slavu kralja Aleksandra, a V. Dedijer za Tita. Učili smo više o partizanskim ofanzivama i preskočili skoro ceo srb(p)ski srednji vek, kada nam je i nastala državnost, a čuveni srpski vladari gradili manastire kao svoje zadužbine i Bogu i narodu. Hej, preskočiti naš najvredniji period! Koji bi to narod sebi dozvolio? Zato sam i rekao da smo u mnogo čemu mi sami sebi krivi.

U prilog tome da smo ovde već dugo je Vinčansko pismo i Vinčanska kultura, a tek kasnije će se pojaviti Ćirilo i Metodije, Stefan Nemanja i sin mu Sveti Sava, car Dušan i ostali. To je zlatni period u našoj srednjovekovnoj istoriji i kulturi, u gradnji manastira i prepisivanju starih knjiga, u našem prvom pisanom zakonodavstvu, u neprevaziđenom ikonoslikarstvu, u čuvenom mitu o Kosovu, u nastanku naše državnosti od Stefana Nemanje do Karađorđa i Miloša. I uvek je ovaj narod snalazio snage da se odupre i opstane, da širi kulturu i prosvetu, da svetu daruje neprevaziđene umove. Tako je bilo i krajem 19. i početkom 20. veka kada se može reći da je nastupila renesansa srpske duhovnosti i kulture. U vrlo kratkom vremenskom razmaku od samo TRIDESETAK godina, javljaju se svetska imena u nauci Nikola Tesla, Mihailo Pupin, M. Petrović Alas, u lingvistici Aleksandar Belić, u književnoj kritici, književnoj istoriji, i esejistici Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Branko Lazarević, Miodrag Ibrovac, Pero Slijepčević, u književnosti B. Stanković, Ivo Ćipiko, Jovan Dučić, Radoje Domanović, Milan Rakić, Petar Kočić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver, Milutin Uskoković, Ranko Marinković, Rade Drainac (Radojko Jovanović), Rastko Petrović, Marko Ristić, Milan Dedinac, Milutin Bojić, pa i Ivo Andrić, koji je bio Hrvat, ali je većinu svog života proveo ovde i radeći u diplomatiji. U slikarstvu i vajarstvu se tada javljaju Nadežda Petrović, Rista Vukanović, Sava Šumanović, Rista Stijović, Peđa Milosavljević, Milena Pavlović Barili, u knjižarstvu i izdavaštvu Geca Kon, u muzici kompozitori Stevan Mokranjac, Petar Konjević, Stevan Hristić, u crkvenoj nauci Nikolaj Velimirović, u geografiji i biologiji Jovan Cvijić, Josif Pančić, u glumi Pera Dobrinović i Čiča Ilija Stanojević, u vojnoj nauci i strategiji Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Dragutin Dimitrijević Apis, a kao političari, državnici ili istaknuti novinari Nikola Pašić, Jaša Prodanović, Dušan Lapčević, Dimitrije Tucović, Stojan Novaković, Stojan Protić, Laza Paču i mnogi drugi koji ovde nisu imenovani a ostavili su i traga i zasluga svome narodu. 

I posle ovih slavnih imena i posle ovog perioda, javljala su se nova lica u našoj kulturi, duhovnosti, i državnosti ali ih je malo koja koja će svojim delom zaseniti svoje prethodnike iako su i kultura i nauka uopšte, mnogo uznapredovale. Mnogi su poput Tesle i Pupina otišli napolje, u tuđe zemlje, da izgrađuju tuđe puteve, mostove i pišu, slikaju ili komponuju u tuđini. Bez njih smo ostali prazni u okruženju hazarskog sindroma i bele kuge. Srbi su danas, totalno raspolućeni. Mnogi su raspadom bivše SFRJ ostali bez svojih ognjišta, mnogi su došli u svoju maticu, a još više ih je rasuto po belom svetu. Kažu da nas danas ima u rasejanju oko četiri miliona i mnogima preti ili asimilacija sa drugim narodima i kulturama ili ponovni egzodus po ko zna koji put s naših prostora opet ko zna gde, u ko zna koju nedođiju i bestragiju.

A srpski narod je tako dobar i gostoprimljiv. Vekovima se, po našoj tradiciji, nisu zaključavala vrata niti su se najavljivale posete, pogotovo kad su u pitanju bliski prijatelji i komšije, jer se oni ne smatraju za tuđine i goste, nego za članove najuže porodice. I za njih, nikada nije bilo nezgodnog trenutka kad će banuti u kuću. Uvek im se, naprotiv, u vidu posluženja iznosilo ono što je domaćin imao najbolje u kući. Nažalost, takvog srpskog naroda danas sve manje ima i preti mu da jednog dana nestane sa ovog sveta poput Hazara.

Svetom svakim danom sve više ovladava globalni sistem u kojem je merilo svih vrednosti zarada i večita trka za novcem. Ljudi se sve više otuđuju i povlače u svoje vile, kućerine, ili obične radničke stanove. Nekada je komšija bio najveći prijatelj i prislakao u pomoć kad je to trebalo, pre i rođenog brata. A danas? Ni na kafu se više ne pozivamo, a kamoli na „čašicu razgovora“, da se malo ljudika, opusti. Svak je pritisnut svojim brigama i svojim problemima. Nema više ni uvek dobrih i pametnih saveta naših baka. Sve se zaboravlja, I moral koji je za srpski narod oduvek bio svetinja, poput želje da budemo svoji na svome, slobodni, da nikoga u svom okruženju ne diramo bez obzira na njegovu naciju, jezik, konfesiju. Hteo svet novu civilizaciju, nove norme ponašanja i vaspitanja. A dobio svuda ratove i kriminal, drogu i ostale pošasti. 
                                                                                                                           
Priredio: Vojislav Ananić