Milica, pametnica

Ej, Milice, moja lepotice, kakvo ti divno ime dadoše! Da se njime krasiš i ponosiš čitavog života! Ime milozvučno i umilno, a u našem narodu se spominje i u narodnim pesmama, ne samo u onim epskim i junačkim, nego i u lirskim, ljubavnim. Imala i ti belo lice devojačko, rumen jagodice i duge, crne trepavice, pa da jednoga dana zavodiš sve momke, da se otimaju o tvoju lepotu! A ti budi gorda i ponosna, nek ti se dive i mladi i stari, jer ti to i ime tvoje nalaže. Budi i umna poput carice Milice, da te i po mudrosti tvojoj upamte! A po svojoj starini, ime ti se pominje otkad ljudi poseduju osećanje za sve ono što simbolizuje milinu, najlepše u duši njegovoj. Da je to ime neko rđavo i bilo čime ukaljano, bez časti i poštenja, sigurno se do danas ne bi održalo. U imenu tvome, neka ti se oličava ljubav i nežnost, a u prezimenu, tradicija i poreklo. Od oko dve hiljade i dvesta ženskih imena, koja su u našem narodu slovenskog porekla, tvoje ime sigurno zauzima jedno od čelnih mesta. I krštena si na veliki dan, na Đurđevdan, na dan kad je krsna slava tvoga oca. Neka ti i taj sveti dan u našoj familiji, prosvetli sudbinu i budućnost, da budeš čestita i da te sreća prati u životu.

Eto, u samom uvodu, to su samo želje deda Vojine za njegovu najmlađu unuku i neke reči predskazanja za njenu budućnost. Da bude dika svojim roditeljima, i, Bože daj, da ima još nekog brata ili sestru! A Milica je tek nedavno napunila drugu godinu. Danas je već devojka, student, druga godina psihologije u Novom sadu. Sve desetke. Ljubi te deda.

Onda dete, kao i svako dete, još uvek je zahtevala svu pažnju i negu. Volela da joj se priča i čitaju bajke. Sedne dedi u krilo, a pažljivo prati sve što joj se kaže. Istina, čim joj nešto nije jasno, prekida me i uvek ponešto zapitkuje. Kao neka „matorka“, želi odjednom sve da sazna i vrlo je interesantno kako ume da postavi nezgodna pitanja. A priča, kao „ navijena!“ Još ne zna da izgovori glas R, pa time njen glasić deluje još umiljatije, kao da ptičica cvrkuće. Slatka kao bombona, a pošto nam je najmlađa unuka, sad je ona mezimica. Za godine njenog života, pokazuje veoma visok stepen inteligencije. Pravo je čudo da dete od samo dve godine, zna da prepozna više od deset slova i da tečno ispriča nekoliko bajki, odrecituje dečje pesmice. Ume i da broji, a što je skoro neverovatno, razlikuje ne samo boje, nego i njihove nijanse, roze, ljubičastu, svetlo i tamno plavu, sivu...

Ima nečega u tome da je pamet i genetski nasledila, a mnogo znači i što su sa njom i roditelji joj, a i bake i deke provodili dosta vremena. Ne kaže se uzalud u našem narodu, da se unuče više voli od rođenog deteta, a i sada, kada su bake i deke zašli u neke poznije, penzionerske dane, imaju više vremena da posvete unučadima nego što su ga imali za svoju decu. Naravno, sa malom decom se mora imati i strpljenja i razumevanja, moraju se i ona saslušati i uvažavati, jer su i to ličnosti, možda neki budući Pupini, Tesle, Ajnštajni, Pikasa, Mocarti... Upravo zato svako dete i mnogo voli i babe i dede. Ali, to malo dete zna vrlo dobro da oseti ako je u nečem zapostavljeno. Ne sme im se sve što požele i dozvoliti, jer znaju kasnije, ako se na to naviknu, tu ljubav i pažnju i da zloupotrebe. I našu malu Milicu svi tako vaspitavamo da je volimo, ali ne dozvoljavamo da uvek bude u centru pažnje i da je sve po njenoj volji. Zbog toga i nije sebična i sve što ima ili od hrane ili igračaka, podelila bi sa svojim vršnjacima. Tako već sada, kod nje nema još prisutnih znakova bilo kakvog budućeg egoizma. Po duši je baš bila dobra i vesela devojčica.

Milica ne samo da voli da se igra kao i svako dete, nego zna i da imitira kako ide harambaša, kako hodaju manekenke, kako uzdižu glavu i pokazuju svoju lepotu. Mama Jasna je uvek lepo i uredno oblači i pravi joj kikice, pa joj nije ni teško da iskazuje svoje čari. A da je lepa, jeste, ne samo što je naša. Tata Željko, kao i svaki otac, voli je puno, ali zna na nju i da podvikne kad uradi nešto loše. A ona, ipak još voli da se mazi i miluje. Dedina je guza, a kad te poljubi u obraz, tako cmokne. Njoj drago kad nečim „kao“ uplaši dedu i babu pa se samo slatko smeje. Neumorna je, stalno u pokretu, trčkara i ne gleda kud hoda, pa često i padne i zaplače, a mi je onda ljubimo tamo gde je boli, da je prođe. Igramo se sa njom i žmurke i kad se ona sakrije, onda lutamo, lutamo, dozivamo je kako bi je pronašli, a ona se ućuti i odjednom kaže: „Buć“, pa nas „uplaši“. Jako voli muziku i čim čuje taktove nekog narodnjaka, diže ručice i samo cupka i igra. Onda je najslađa! Baba joj da neke manje peškire, a ona pravi krevet lutkama i pokriva ih da se ne prehlade. A ako se to i desi, onda je u ulozi doktora i daje „bocku“ bebi kako bi ozdravila.

Tako se mi sa našom Mimom (kako joj tepamo) igramo kad dođe do nas, a kad stignu i one dve unuke od kćeri, onda u stanu nastane pravi haos i nered, pa posle baba Jagoda ima dosta posla dok sve spremi i stavi na svoje mesto. Ali, ako! Važno je da je njima kod nas lepo! Nek su žive i zdrave! Ta, svi smo i mi bili jednom deca.

Milica je očekivala za par meseci brata ili sestru. Tada će biti odista prava porodica, a ko zna, možda bude i još jedan brat ili sestrica. Bitno je da se i u ovim težim vremenima, kada su se mnogi otuđili i gledaju samo svoja posla i svoju brigu vode, slažemo i pomažemo, a Miličini roditelji da se vole kao i prvoga dana. A prošlo je već dvadeset godina. Sve se to odrazilo i prenelo i na našu Milicu, a i na njenog budućeg brata ili sestricu. Ne pada iver dalje od klade!

Vojislav Ananić