Ljubav sa salaša

Danas nažalost, samo sa nostalgijom, sa setom i tugom u srcu, govorimo o nekadašnjim bogatim salašima. O životu na njima tamo negde na severu Vojvodine. Obnavlja se tu i tamo po neki salaš, ali to je nešto drugo, što danas služi u turističke svrhe. Na sreću, ima još uvek, širom Bačke, i pravih, živih salaša. Pogotovo oko Palića i Subotice, Sombora i Novog Sada.

Eh, kad se samo seti! I Gina Doroslovački je rođena na salašu, na njemu je i čitav vek svoj provela. Na čuvenom salašu Mite Doroslovačkog, bujao život na sve strane. Radilo se od jutra do večeri, kapital se sticao i u nasleđe, deci ostavljao. Taj salaš je Mita nasledio od svoga oca Trive, a ovaj opet, od svoga Cvete. Salaš kao salaš. Ništa neobično na njemu. Ali ipak, sačuvao sve čari i nekadašnje upotrebne predmete. Samo nagađaju da mu je više od sto dvadeset godina. Građen je od naboja, ali još kad je napravljen, pokriven je crepom. Verovatno Cveti dobro išlo u životu kad je imao pare da već onda salaš pokrije crepom a ne trskom. Pored salaša za stanovanje, gostinjske kuće, prostrane kuhinje, špajza i dugog hodnika, nizali se ostali objekti. Letnja kuhinja, štala za marvu, čardak za kukuruz, a ispod njega svinjci, kokošinjac, pušnica za meso, šupe za zaprežna kola ili za čeze i fijaker, kopani bunar sa obaveznim đermom, vedrom i valovom. Zidovi okrečeni u belo sa dole crnom soklom. Sve sobe patosirane, a taj patos uvek čist i izriban pa se žuti. A kad ideš po njemu, on samo škripuće. Po patosu razastrte krpare. U sobama starinski, masivan nameštaj, uštirkana bela posteljina, sve sa ručno rađenim čipkama. Na prozorima firange, sve ručni, devojački rad. U kuhinji, starinska vojvođanska peć. Celo dvorište popločano ciglom, i to onom velikog formata, a tu i tamo baštica, sa zabodenom ogradom od crvenih ili belo okrečenih ciglala. Tamo, već u kraj dvorišta, bili su stogodišnji dudovi i oraji, bagremar i jorgovani. Tu su u velikoj slozi, ljubavi i poštovanju, živele čak četiri generacije i više porodica. I niko nije bio besan, niti je ne daj Bože, lajao šta nije trebao. Na tome salašu, kao da je vreme stalo. Živelo se kao i nekada što su živeli njihovi preci. 

„Taj naš pradeda Cveta, bio mnogo pametan čovek. Nije pravio salaš odma’ pored lenije, nego ga malo uvuk’o unutra da bi uvek vid’o  nezvane goste. Ja ga i ne pamtim. Znam samo da je posle deda Triva stalno nešto dograđiv’o,  a tek moj otac Mita... I deda mi bio bogat čovek, a moj baba nasledio al’ okrnjeno. Posle nacionalizacije, oduzeli drugovi komunisti. Kažu, kulaci! A njima treb’  oduzeti. Šta ćeš? Tak’a  vremena bila! Ne povratila se! I danas se po sudovima potucamo i ja i braća mi, sve da dokažemo šta je naše bilo. Ako Bog da, da što i povratimo“ – priča sada već ostarela Gina.

Priča, priča, pa tek zastane. Seti se nečeg pa joj stegne glas u grlu. Malko oćuti, pa nastavlja:

„Moj baba Mita, Bog da mu dušu prosti, bio mnogo strog čovek. Glava porodice, koga su svi slušali. On je sve nadgled’o. I raspored dav’o  šta će ko da  radi. Braća su pomagala njemu u svim poslovima, a ja mojoj materi. A moja mama, jadna, sve radila, svima nam ugađala. Najteže joj bilo kad sam ja već poodrasla. Zadevojčila se, momci me gledali. A mama uvek: 

’Ćeri, pazi šta radiš’. 

Neko će kas’ti, otkud momaka na salašu. Ta, bilo i’ je. Nekad organizovali  zabave. A one su najlepče na mesečini, jer smo struju tek posle dobili. Pratila me i pazila braća tamo. Al’ opet, uvek se našla zgoda, da se ostane nasamo sa voljenim. Tako jedared, dođemo mi kući na salaš, a moj Nova za nama, u potaji. Nisam se čestito ni svukla za spavanje, a naš Šarov laje li laje. Odma’  sam znala ko je. Provirim kroz prozor, a ono, moj Nova, tiho zove da izađem. Šta ću, da ga baba ne vidi, polako se išunjam, umirim kera i krenem. A on me čeka skroz na kraj, tamo gde su tek procvali jorgovani. Ta, ne znaš šta više miriše!? Moj Nova na muško, ili ovi jorgovani! Eto, tako. Viđali se nas dvoje tamo uvr’  dvorišta skoro svako veče, dok nas nije ukeb’o moj Mita. Čuje da svake noći laje Šarov, pa posumnj’o. I naš’o nas onako, baš na „gromili“. Ajaoj, te bruke i vike tada! Mene zatvorio da ni nos napolje ne pomolim, a na mamu viče da je ona kriva. Im’o  je, kaže, on sa mnom druge namere i planove. ’Teo da me uda za Ivana. A on stariji od mene, ja ga ne volem. Otac navalio, da se odma’ za Ivana udam. A ja kod moje dobre mame. Pa onda:

’Slatka mamo, ne daj me! Neću za Ivana. Zdravo volem mog Novu. Ako me za njega ne date, u onaj naš bunar o’ma’ ću skočiti, pa da me više nikad ne vidite. A vi ondak, gledajte Ivana.’

Moja dobra mama, šta će. Nekako, kao što žene samo to i umeju, ubedi  oca Mitu da primi da mu jedared dođe i Nova. Moj Nova se zdravo uplašio. Kako da dođe i šta da mu kaže? Stigne tako on na saonice jer je već zima bila, pa se ušeprtlj’o  tako mnogo, da ga moj otac upita da li on mene vole, i da l’  ’oće da se sa mnom ženi. Njemu se jezik zavez’o pa samo klima glavom da ’oće. A ja već trudna! Samo je slatka mama za to znala. Sačuvaj Bože, da je otac znao! Ko zna, kako bi se sve to završilo. E, sad, da l’ su bili krivi za sve to oni mirisni jorgovani, da l’ mesečina, da l’ proleće i naša luda mladost, ko će znati!? Bitno je da sam ja rodila Miti unuka imenjaka, a moj Nova nas je onako ’gospocki’ i gordo sve češće fijakerom dovoz’o  do moji’  da nas vide.  Smirio se i moj otac, a ja posle rodim još dvoje, ćerku Milenu i sina Strahinju.

Kad na kraju umredoše i moji, doselismo ondak na taj salaš, jer su mi braća otišla jedan u Kanadu, drugi u Norvešku. Održavali smo koliko smo mogli taj salaš, a ondak, zbog dece, kupimo kuću u Senti i tu dođemo. Zemlju smo još obrađivali, ali, deca nam moraju u školu. Ta, zarad nji’ živimo.

I sada, kad god čujem Zvonka Bogdana i neku njegovu pesmu o salašu, setim se svoje mladosti i svoje prošlosti. Lepo je kad čovek ima u životu svom, barem nešto da ga na sliku lepih dana i vrati i podseti.

Vojislav Ananić